Југослав из Бинача: Све може да стане, не и воденица

У селу Бинач крај Косовске Витине, живе Југослав Симић и његова мајка Јелица. Оронула кућа с почетка друге половине прошлог века, болесна мајка, воденица и шест хектара земље све је то пало на грбачу овог средовечног човека.    

 „За мојих 59 година нисам чуо да се ни овде ни било где у околини догодило ово“, прича Југослав док отвара железну капију иза које се пружа бетонска стаза и пар степеника што воде до цркве. Иза крошњи шумског и багремовог дрвета назире се звоник. С  леве стране православно гробље. Он, висок, још увек у пуној снази, хитро корача ка једној гробници.

„Ево, ово сам хтео да ти покажем, овде је био леп мермерни споменик мог деде, сад га нема. Не знам само коме је требало да однесе читаву надгробну плочу и коме је она сметала“, прича док брзим потезима руке чупа коров око бетонског постамента из кога још увек извирују делови арматуре.

Надгробна плоча је насилно ишчупана и однесена уочи мартовских задушница ове године.

„Ово је могао да уради само неки нечовек“, говори питоми Моравац. На његовом лицу лако уочљив бес, док показује путању којом су лопови одвлачили споменик.

Фото: Ризница

„Ево, довде су га вукли и онда су га вероватно потоварили на нешто и одвезли. Овде код врата још увек стоји део мермера који је отпао. То сам и полицији испричао и показао, али џаба, кад су они шта решили у корист Срба? Тако ће и ово моје да прође. Ја сам тебе звао да снимаш и да пишеш, нека чита свет и нек остане забележено за историју,,,,“, наставља Југослав, а онда се окреће и позива ме својој кући. 

Пре рата у селу је живело 90 српских породица, данас их је преостало 28, фото: Ризница

Инциденти у циљу застрашивања преосталих Срба

Срби из овог места имају разлога за неповерење у органе реда. Пре две недеље запаљена је њива под пшеницом у власништву Звонка Илића. Непожњевено жито, мука и труд нестали су у пламену. Починиоци нису откривени.

Пре пар дана на прилазу школи, коју похађа десетак српске деце неко је црвеном бојом исписао УЧК. Иако је у току летњи распуст, натпис су могли да виде они који ту долазе да на школском терену играју кошарку или фудбал. Срби из Биче навикнути на овакве ствари кажу да је су ово провокације усмерене против њих. Ипак, нису равнодушни. Научени су да буду на опрезу и да се сами чувају јер им, тврде, полиција није гарант за безбедност. 

У Буначу живе Хрвати, Срби и Албанци, пре рата овде је било 90 српских породица, данас их је три пута мање.  

Не идем одавде!

На вратима дома дочекује нас старица, тешко се креће и уз помоћ два штапа. Позива ме да уђем у двориште док Југослава мајчински кори.

„Где си до сад, коме си оставио воденицу, ја не могу да одем до тамо!“

У пар брзих корака домаћин претрча део дворишта, а ја за њим. У тренутку се нађосмо крај старе воденице. Уз шум воде који је допирао испод старих дасака, точак се и даље окретао и млео бело кукурузно брашно.

„Добро је, таман сам стигао на време да доспем још кукуруза“, вели Југослав. С лакоћом подиже џак и исипа садржај из њега у дрвено корито изнад точка. Зрно по зрно кукуруза, уз звук чекетала испадало је у округли отвор на камену. С друге стране је падало ситно брашно.

Рукама заграби садржај из дрвеног сандука, принесе га мени као да је само злато у питању и рече:

„Омириши… чисто као душа праведника, то је живот, то је хлеб наш насушни …. то је богатство!

Долазе по брашно код Југе воденичара и Албанци и Срби из Гњилана, Урошевца, Качаника, Слатине, Малишева и чак из Скопља.

„Од стотину килограма које самељем узимам 9 килограма у ујам. Да ми није ове воденица, не знам шта бих. За хлеб бих трпео“, прича и с поносом додаје да је у овом крају он један од тројице воденичара код којих се још увек меље жито.

Необично је и то што се Југославова воденица налази у сред села.

„Кроз Бинач протичу две реке, мала и велика. С друге стране, тамо према западу  је велика река. То је Биначка Морава. Моја воденица је на малој реци која извире код цркве Светог Аранђела у Бузовику“, поносно нас упознаје домаћин са географијом овог краја.

Не пропушта да каже и то да је млин на реци, пред сам почетак Другог светског рата 1940. године, подигао његов деда, те да она до данас није престајала да меље, подједнако за Србе и за Албанце.

Фото: Ризница

Кућо моја, муко моја…

Са повећим судом кукурузног брашна Југослав излази из воденице и седа на сред дворишта, узима сито, повећи пластични суд и почиње да пресејава брашно.

„Од кад ме је жена оставила ја овако… Морам, шта ћу, мајка не може више, ја све радим и хлеб сам научио да месим“, јада се док му у рукама дрвено сито вешто игра, баш као и чекетало на воденичком камену.

„Женио бих се ја опет, али неће ни једна да дође овде, погледај кућу, види шта је, све се распада.“

Оставља сито, устаје и отвара врата свог дома. У једној, иза тамно плавих дрвених врата на таваници, зјапи огромна рупа.

Са мајком живи у просторији која је и кухиња и трпезарија и дневна и спаваћа и радна соба. Каже да је четири пута ишао у општину Врбовац  да моли за помоћ.

„Два пута сам подносио захтев за кућу и оба пута сам одбијен, поднео сам трећи пут и доделили су ми грађевински материјал“, прича и таксативно набраја да је добио 1000 комада блокова, 900 комада црепова 30 џакова цемента, 40 греда и 10 шипки арматуре.

„Од тога сам ја требао да направим кућу. А од чега да платим мајстора, од чега да докупим још грађевинског материјала. Ја сам да зидам не могу. Ево погледајте, све је ту…. разгрће најлоном покривене џакове цемента наслагане насред дворишта. Нисам ја као неки што су све распродали. Све је ту уредно послагано, али пропада. Зато, молим господина Петковића, а молим и господина председника Вучића да ми изађу у сусрет и помогну јер ја у овој кући не смем још једну зиму да чекам“, каже Југослав.

Као што је уредно забележио и побројао шта је од грађевинског материјала добио тако је избројао и да га је КФОР за ове 22 године од рата, у потрази за оружјем претресао чак 97 пута.

Фото: Ризница

„Нису ништа нашли, а ја опет ту, па ту. Немам где, нити ћу да идем одавде. Ово је моја авлија, мојих шест хектара које сам од оца наследио, моја шума и овај поток што окреће воденички камен и он је мој“, говори Југослав и мудро додаје:

„Видиш како вода протиче… камен се врти и меље… тако ти је и у животу. Све што је лоше пројури као вода… неког удави… неког понесе… али опет удари у воденички точак окреће га и ти добијеш ситно брашно.

Деда га је, вели, научио да се точак живота бадава не окреће, будеш горе па будеш доле, једном немаш па онда имаш.   

„Све може да стане али време и воденица док је воде и живота вазда ће се вртети у круг јер Бог је тако удесио … а да је другачије не би ваљало“.

И. Миљковић

Повезани чланци

Back to top button