Jugoslav iz Binača: Sve može da stane, ne i vodenica

U selu Binač kraj Kosovske Vitine, žive Jugoslav Simić i njegova majka Jelica. Oronula kuća s početka druge polovine prošlog veka, bolesna majka, vodenica i šest hektara zemlje sve je to palo na grbaču ovog sredovečnog čoveka.    

 „Za mojih 59 godina nisam čuo da se ni ovde ni bilo gde u okolini dogodilo ovo“, priča Jugoslav dok otvara železnu kapiju iza koje se pruža betonska staza i par stepenika što vode do crkve. Iza krošnji šumskog i bagremovog drveta nazire se zvonik. S  leve strane pravoslavno groblje. On, visok, još uvek u punoj snazi, hitro korača ka jednoj grobnici.

„Evo, ovo sam hteo da ti pokažem, ovde je bio lep mermerni spomenik mog dede, sad ga nema. Ne znam samo kome je trebalo da odnese čitavu nadgrobnu ploču i kome je ona smetala“, priča dok brzim potezima ruke čupa korov oko betonskog postamenta iz koga još uvek izviruju delovi armature.

Nadgrobna ploča je nasilno iščupana i odnesena uoči martovskih zadušnica ove godine.

„Ovo je mogao da uradi samo neki nečovek“, govori pitomi Moravac. Na njegovom licu lako uočljiv bes, dok pokazuje putanju kojom su lopovi odvlačili spomenik.

Foto: Riznica

„Evo, dovde su ga vukli i onda su ga verovatno potovarili na nešto i odvezli. Ovde kod vrata još uvek stoji deo mermera koji je otpao. To sam i policiji ispričao i pokazao, ali džaba, kad su oni šta rešili u korist Srba? Tako će i ovo moje da prođe. Ja sam tebe zvao da snimaš i da pišeš, neka čita svet i nek ostane zabeleženo za istoriju,,,,“, nastavlja Jugoslav, a onda se okreće i poziva me svojoj kući. 

Pre rata u selu je živelo 90 srpskih porodica, danas ih je preostalo 28, foto: Riznica

Incidenti u cilju zastrašivanja preostalih Srba

Srbi iz ovog mesta imaju razloga za nepoverenje u organe reda. Pre dve nedelje zapaljena je njiva pod pšenicom u vlasništvu Zvonka Ilića. Nepožnjeveno žito, muka i trud nestali su u plamenu. Počinioci nisu otkriveni.

Pre par dana na prilazu školi, koju pohađa desetak srpske dece neko je crvenom bojom ispisao UČK. Iako je u toku letnji raspust, natpis su mogli da vide oni koji tu dolaze da na školskom terenu igraju košarku ili fudbal. Srbi iz Binča naviknuti na ovakve stvari kažu da su ovo provokacije usmerene protiv njih. Ipak, nisu ravnodušni. Naučeni su da budu na oprezu i da se sami čuvaju jer im, tvrde, policija nije garant za bezbednost. 

U Bunaču žive Hrvati, Srbi i Albanci, pre rata ovde je bilo 90 srpskih porodica, danas ih je tri puta manje.  

Ne idem odavde!

Na vratima doma dočekuje nas starica, teško se kreće i uz pomoć dva štapa. Poziva me da uđem u dvorište dok Jugoslava majčinski kori.

„Gde si do sad, kome si ostavio vodenicu, ja ne mogu da odem do tamo!“

U par brzih koraka domaćin pretrča deo dvorišta, a ja za njim. U trenutku se nađosmo kraj stare vodenice. Uz šum vode koji je dopirao ispod starih dasaka, točak se i dalje okretao i mleo belo kukuruzno brašno.

„Dobro je, taman sam stigao na vreme da dospem još kukuruza“, veli Jugoslav. S lakoćom podiže džak i isipa sadržaj iz njega u drveno korito iznad točka. Zrno po zrno kukuruza, uz zvuk čeketala ispadalo je u okrugli otvor na kamenu. S druge strane je padalo sitno brašno.

Rukama zagrabi sadržaj iz drvenog sanduka, prinese ga meni kao da je samo zlato u pitanju i reče:

„Omiriši… čisto kao duša pravednika, to je život, to je hleb naš nasušni …. to je bogatstvo!

Dolaze po brašno kod Juge vodeničara i Albanci i Srbi iz Gnjilana, Uroševca, Kačanika, Slatine, Mališeva i čak iz Skoplja.

„Od stotinu kilograma koje sameljem uzimam 9 kilograma u ujam. Da mi nije ove vodenica, ne znam šta bih. Za hleb bih trpeo“, priča i s ponosom dodaje da je u ovom kraju on jedan od trojice vodeničara kod kojih se još uvek melje žito.

Neobično je i to što se Jugoslavova vodenica nalazi u sred sela.

„Kroz Binač protiču dve reke, mala i velika. S druge strane, tamo prema zapadu  je velika reka. To je Binačka Morava. Moja vodenica je na maloj reci koja izvire kod crkve Svetog Aranđela u Buzoviku“, ponosno nas upoznaje domaćin sa geografijom ovog kraja.

Ne propušta da kaže i to da je mlin na reci, pred sam početak Drugog svetskog rata 1940. godine, podigao njegov deda, te da ona do danas nije prestajala da melje, podjednako za Srbe i za Albance.

Foto: Riznica

Kućo moja, muko moja…

Sa povećim sudom kukuruznog brašna Jugoslav izlazi iz vodenice i seda na sred dvorišta, uzima sito, poveći plastični sud i počinje da presejava brašno.

„Od kad me je žena ostavila ja ovako… Moram, šta ću, majka ne može više, ja sve radim i hleb sam naučio da mesim“, jada se dok mu u rukama drveno sito vešto igra, baš kao i čeketalo na vodeničkom kamenu.

„Ženio bih se ja opet, ali neće ni jedna da dođe ovde, pogledaj kuću, vidi šta je, sve se raspada.“

Ostavlja sito, ustaje i otvara vrata svog doma. U jednoj, iza tamno plavih drvenih vrata na tavanici, zjapi ogromna rupa.

Sa majkom živi u prostoriji koja je i kuhinja i trpezarija i dnevna i spavaća i radna soba. Kaže da je četiri puta išao u opštinu Vrbovac  da moli za pomoć.

„Dva puta sam podnosio zahtev za kuću i oba puta sam odbijen, podneo sam treći put i dodelili su mi građevinski materijal“, priča i taksativno nabraja da je dobio 1000 komada blokova, 900 komada crepova 30 džakova cementa, 40 greda i 10 šipki armature.

„Od toga sam ja trebao da napravim kuću. A od čega da platim majstora, od čega da dokupim još građevinskog materijala. Ja sam da zidam ne mogu. Evo pogledajte, sve je tu…. razgrće najlonom pokrivene džakove cementa naslagane nasred dvorišta. Nisam ja kao neki što su sve rasprodali. Sve je tu uredno poslagano, ali propada. Zato, molim gospodina Petkovića, a molim i gospodina predsednika Vučića da mi izađu u susret i pomognu jer ja u ovoj kući ne smem još jednu zimu da čekam“, kaže Jugoslav.

Kao što je uredno zabeležio i pobrojao šta je od građevinskog materijala dobio tako je izbrojao i da ga je KFOR za ove 22 godine od rata, u potrazi za oružjem pretresao čak 97 puta.

Foto: Riznica

„Nisu ništa našli, a ja opet tu, pa tu. Nemam gde, niti ću da idem odavde. Ovo je moja avlija, mojih šest hektara koje sam od oca nasledio, moja šuma i ovaj potok što okreće vodenički kamen i on je moj“, govori Jugoslav i mudro dodaje:

„Vidiš kako voda protiče… kamen se vrti i melje… tako ti je i u životu. Sve što je loše projuri kao voda… nekog udavi… nekog ponese… ali opet udari u vodenički točak okreće ga i ti dobiješ sitno brašno.

Deda ga je, veli, naučio da se točak života badava ne okreće, budeš gore pa budeš dole, jednom nemaš pa onda imaš.   

„Sve može da stane ali vreme i vodenica dok je vode i života vazda će se vrteti u krug jer Bog je tako udesio … a da je drugačije ne bi valjalo“.

I. Miljković

Povezani članci

Back to top button