Зашто Виола „минира” Вашингтонски споразум

Онима попут Виоле фон Крамон који хоће да верификују косовску државност, вашингтонски споразум смета јер Американци нису поставили статусно питање, оцењује Зоран Миливојевић, пише Политика.

Позив Виоле фон Крамон чланицама Европске уније које нису признале независност Косова да то ураде није први те врсте, будући да Шпанија, Румунија, Грчка, Кипар и Словачка дуго већ „кваре срећу” и јединство ЕУ на питању КиМ, али су време и контекст у коме је то учинила симптоматични. Њен апел стиже три месеца после вашингтонског споразума, у коме се Приштина обавезала да годину дана неће лобирати за учлањење у међународне организације (а нова признања су најсигурнији пут за таква чланства) и у тренутку када је јасно да Бела кућа добија новог станара. Реч је о нацрту извештаја Европског парламента о Косову, подложном измени до марта, када ће бити усвојен у форми резолуције, а који је сачинила Фон Крамонова, као известилац ЕП за ову територију.

Осим тога, ових дана је Немица из партије Зелених била у фокусу јавности и због оштрих твитова и изјава о Србији, попут оних да је „добра вест” да нам неће бити отворено ниједно поглавље до краја године и да је „сама срж демократских принципа доведена у опасност понашањем Вучићевог режима”. Њене изјаве временски су се поклопиле са слушањем у Спољнополитичком одбору Представничког дома Конгреса САД, где су доминирали Медлин Олбрајт, Данијел Сервер и Елиот Енгел, који су такође позивали да Србија призна КиМ. „То значи суочаваћемо се с најтежим могућим притисцима (око признања Косова)”, оценио је тим поводом председник Србије Александар Вучић.

Да следе притисци „здружених снага” Вашингтона и Брисела сагласни су и дипломата у пензији Зоран Миливојевић и директор Центра за друштвену стабилност Огњен Карановић. Саговорници „Политике” се слажу и у оцени да су потези попут позива на признање Косова израз непоштовања вашингтонског споразума у делу који каже да годину дана ниједна страна неће ништа радити у вези са статусним питањима. Као што је то био, подсетимо, и захтев Тиране за чланство Косова у Савет Европе, с почетка новембра.

Албанија, каже Миливојевић, то од почетка не поштује, а потез европосланице има везе са резултатима председничких избора у САД, имајући у виду да Бајденова администрација нема пуну обавезу примене тог споразума, јер је то политички споразум и зависи од политичке воље и политичких интереса. „Питање Косова и Метохије добија на посебном значају овде у Европи, поготово за оне снаге које се залажу за признање Косова, у које спада и госпођа Фон Крамон. Очигледан је притисак да се то питање покрене на један динамичнији начин и да је то везано и за неке посебне интересе ЕУ и за њену консолидацију, па и за верификацију као регионалне и глобалне силе”, оцењује Миливојевић, додајући да се очекује већа координација Брисела и Вашингтона и враћање на политику која је имала континуитет у администрацији Клинтона, Буша млађег и Обаме.

Нацрт извештаја који је припремила Фон Крамонова је и један политички шамар одлазећој Трамповој администрацији, сматра Карановић. И каже да „оне снаге и у Западној Европи и у САД које су подржавале агресију НАТО-а на СРЈ 1999. и који су политички спонзори албанске сепаратистичке политике на КиМ, сада се надају да ће се администрација Џоа Бајдена вратити на та ’подешавања’ од пре 20 година и да ће са Србијом разговарати онако како смо и чули на седници Спољнополитичког комитета у САД – са позиција силе”. Карановић мисли да су мало изашли из реалних оквира сагледавања геополитичке позиције Србије, Балкана, али и политичких и геополитичких процеса који су се одвијали протекле две деценије, па и у протеклих пет или шест година. „Негде су сви они заборавили да је сам Бајден 2016. у Београду рекао да САД и Србија по питању КиМ имају потпуно супротна гледишта, али је и навео: ’Оставимо то питање по страни и фокусирајмо се на развијање наших партнерских односа’”, подсећа он.

Шта им смета у вашингтонском споразуму? То што у Вашингтону Американци нису поставили статусно питање, што он значи јачање српско-америчких односа и што је економија као механизам нешто што се потпуно преклапа и са српским приступом и са српским схватањем нормализације односа, прецизан је Зоран Миливојевић. То не одговара снагама које хоће да верификују косовску државност и које подржавају приштинску страну против Србије. „Због тога они хоће већ сада да то мењају, вршећи одређени притисак на будућу америчку администрацију. А то се уклапа у тезу да ће се Бајден одрећи Трамповог приступа и да ће се вратити на стару методологију према којој се питање КиМ третира као завршена ствар коју само треба оснажити и верификовати. Ништа више од тога. Значи да о томе нема разговора”, указује бивши дипломата. Како каже, косовски пројекат очигледно није успео и да би га вратили у живот служе се притисцима – и због тога потпуно разуме Виолу фон Крамон, јер „нема никакве разлике између ње и неког у Америци попут Данијела Сервера или неког од те екипе која се залаже за независност Косова”.

И Александар Вучић је оценио да је она „најострашћенија” у борби за независно Косово, а у ту категорију је сврстава и Огњен Карановић. Указујући да Немачка чврсто стоји на позицији признања косовске „државности”, а да су политичке снаге окупљене око партије Зелених посебно ригидне у том погледу, он каже да је Виола фон Крамон чак и персонални израз такве „неразумне бескомпромисне политике”. „Такав тврд и бескомпромисан став према Србији, рекао бих чак и непријатељски, показују од 1999. и сви ти ’антисрпски’ ставови или ’антисрпска’ политика која провејава из делова немачког естаблишмента последњих 20 година, заправо долази из редова Зелених. То је важно како бисмо у целини могли да сагледамо немачко-српске односе, а онда и питање КиМ. С друге стране, политички утицај те партије у Немачкој расте (вероватно ће на изборима за Бундестаг следеће године остварити веома добар резултат), а Фон Крамонова се у погледу својих ратоборних изјава већ доказала. Њој су Вучић и државни врх Србије непрестано мета, увек у фокусу њених политичких изјава или политичких агенди, ако их она персонално уопште и има”, примећује Карановић.

Осим што је „ратовала” с Вучићем и његовим људима (Петар Петковић ју је у октобру, због њеног противљења промени косовског устава, назвао албанским лобистом, а Марко Ђурић је у јулу оценио да су „манични антисрпски иступи Виоле фон Крамон саткани од самих лажи” и да припадају једном мрачном времену када је Србија била стигматизована као дежурни кривац за све), копља је укрстила и с Трамповим „специјалцем” Ричардом Гренелом. Оптуживала га је да је хтео да заобиђе Европску унију и бившу владу Албина Куртија, као и за рушење Куртија после 51 дана на власти, али и за наводну намеру Трампове администрације да се у решавању косовског проблема иде на размену територија.

Миливојевић: Тражење консензуса за обавезујући споразум

Правно обавезујући споразум Београда и Приштине, по виђењу Фон Крамонове, али и Ангеле Меркел, треба да значи уговор између два равноправна субјекта, билатерални споразум између две државе. Да би то тако било, онда Косово мора да буде признато од ЕУ, а да би било признато, морају све државе чланице да га признају, мора да постоји консензус. „Дакле, треба елиминисати све оно што је до сада било сметња, између осталог и оне елементе вашингтонског споразума који су супротни ставовима и интересима оне структуре у Европи која се залаже да се то питање дефинитивно реши тако што ће Србија признати независност Косова”, истиче Зоран Миливојевић.Антрфиле

Карановић: Извештај и против статусно неутралне политике ЕУ

Нацрт извештаја који је припремила Виола фон Крамон и њене изјаве су у потпуној супротности и с генералном политиком ЕУ према питању КиМ. Јер управо због тога што пет земаља ЕУ нису признале независност КиМ, Европска унија је заузела тај неутрални став по питању КиМ. „То је изашло из сваког могућег контекста, чак и утврђених параметара по којима се води дијалог између Београда и привремених институција Приштине”, оцењује Огњен Карановић. Истиче да се Београд од 2013. максимално посветио политици постизања суштинског споразума с Приштином, и то таквог који би покушао да реши не само питање КиМ него уопште српско-албанске односе. Али, додаје, очигледно за такву једну политику сада нема разумевања у политичком естаблишменту како САД, тако и ЕУ.

(извор: Политика)

Повезани чланци

Back to top button