Владислав Јовановић: Запад жури да се отараси проблема Косова и натера Србију да га призна уз ситне контрауступке

Чињеница да је у Запад великој журби да се што пре отараси проблема Косова, и то на начин који би њихов производ, тзв. независно Косово натурио Србији да га коначно прихвати у замену за неке мање контрауступке.

Стање на Балкану не може се мењати хохштаплерски и слањем некаквих нон пејпера, који су истурена рука великих сила а оне мисле да треба да господаре регионом и да га ретуширају тако да буде у њиховом интересу, поручује Борисав Јовић, бивши председник Председништва СФРЈ.

Ствари се не мењају на улицама јер постоји резолуција 1244, постоји Дејтонски споразум које Србија поштује, а сви који имају нешто против, уместо што шаљу нон пејпере, нек се обрате онима који су те одлуке донели и који би могли да их промене, ако се сложе. Некадашњи председник Председништва СФРЈ овако одговара на питање да ли у актуелним неформалним предлозима који круже регионом препознаје рукопис неких актера разбијања Југославије деведесетих година.

Бивши министар спољних послова СР Југославије Владислав Јовановић, у осврту на распад Југославије, каже да су од почетка растакања те државе фигурирала два концепта: мултиетничности који су бранили идеолози људских права, и националних држава, а превладао је први јер је дозвољавао већу  могућност за мешање у унутрашње односе делова одвојених од бивше Југославије и чинио их и лакшим за брзо придобијање за улазак у НАТО и ЕУ.

Јовановић напомиње да су та два концепта остала у игри а тиме објашњава и два нон пејпера која су недавно лансирана као предлози за преуређење региона.

„Разлог томе је, између осталог, то што они журе јер су кренули у велику геополитичку офанзиву против других супарника, Русије и Кине, јер су сматрали да разбијена Југославија и сви њени делови припадају само њима. Али су погрешили што су одлагали пријем у ЕУ, а форсирали НАТО. Сад су у проблему јер је Србија израсла у значајан чинилац и оснажила своју независну политику и војну неутралност и доживела неку врсту ренесансе у гледању ових чинилаца на нас“, образлаже бивши министар, напомињући да је томе доста допринело и то што се Србија добро показала у борби против пандемије.

Како каже, српска политика одржавања добрих односа са свим земљама донела је плодове и поене, али и завист а можда и незадовољство што се мала земља на Балкану афирмише као независна јер – сутра може да постане заразан пример и за неке друге.

„Јачање укупног положаја Србије према другим великим силама и у економском смислу отежава вршење снажнијих унутрашњих и спољних притисака. Морају много деликатније да делују са нама и онда покушавају да нас придобију офанзивном шарма, што говори да нас више уважавају а с друге стране показују и њихову офанзивност да измене коначно стање на Балкану на нашу штету. Нон пејпери треба да нас извуку из шкољке и отворе наша размишљања према једној или другој опцији коју нуде“, сумира Јовановић.

Присећајући се драматичног периода деведесетих година и догађаја који су претходили распаду Југославије и ратовима који су уследили, Борисав Јовић се пита како је могуће да Арапи и Јевреји преговарају 50 и више година а народима у Југославији нису дали ни 50 дана за преговоре него је ван граница одлучено да та земља треба да се распадне. Он верује да је разлаз могао да се реши без рата – само да су тако хтеле западне силе.

О разбијању Југославије одлучено је ван њених граница и оно је било резултат, како истиче Јовић, свесне политике растурања и обесправљивања српског народа. Бивши председник Председништва три деценије после драматичних догађаја деведесетих који су се завршили страдањима и формирањем нових држава, наводи четири разлога за нестанак Југославије. Први је, каже, што је њено стварање од самог почетка било грешка на коју су краља Александра натерале велике силе. Други разлог види у сепаратистичким тенденцијама Словенаца и Хрвата присутним од самог настанка прве Југославије, док као трећи наводи неопрезно понашање српског руководства, нарочито после Другог светског рата, које је препустило владавину државом Хрватима и Словенцима. То је резултирало Уставом из 1974. који је био увод у каснији распад државе. Ипак, уверен је Јовић, пресудну улогу одиграо је међународни фактор.

Владислав Јовановић слаже се да су одлука о растурању Југославије донеле западне силе, како објашњава, не само зато што су имале тајне планове после Титове смрти, већ и – како је отворено рекао 1989. тадашњи амерички амбасадор Ворен Цимерман – што Америка више није имала стратегијски интерес за постојање југословенске државе.

То је било зелено светло свима који желе да напусте ту земљу да неће морати да страхују од Америке ако то чине“, каже Јовановић, подсећајући да је и амерички државни секретар Џејмс Бејкер када је у јуну 1991. дошао у Југославију Словенију и Хрватску само благо укорио, а југословенској војсци везао руке рекавши да САД неће дозволити да се силом спречава сецесија.

(извор: Спутњик)

Back to top button