Viktor Popović: Beživotnost Svetskog dana poezije, niko se neće osvrnuti i pročitati bar jednu pesmu na ovaj dan

Poezija je odraz emocije i bunt protiv nekih pojava u društvu, kaže u itnervjuu za Riznici povodom Svetskog dana poezije mladi pesnik iz Gračanice, Viktor Popović.

„Manifest potomka patos generacije“ i „Svesno iz nesvesti“ dve su do sada štampane zbirke pesama ovog pesnika koji se protivi retrogradnom shvatanju poezije i naglašava, da ukoliko se nešto ne promeni, pesnici će doći u situaciju da poeziju čitaju sami sebi.

Iako piše i kolumne ali i dramske tekstove, poezija je njegova prva ljubav, način na koji izražava bunt ali i kanališe emocije. Otkriva nam da je u pripremi i treća knjiga, a povodom Svetskog dana poezije, objavljujemo i pesmu koja će se naći u njoj.   

  • Da li je poezija zapostavljena ili je jednako zastupljena u našem obrazovnom sistemu u odnosu na ostale književne rodove?

Ako uzmemo u obzir obrazovni sistem takav kakav jeste, ja ne mislim da je poezija zapostavljena. Mislim da je ravnomerno zastupljena. Ono što meni predstavlja problem nije u vezi sa tim da li je ona dovoljno zastupljena ili već što je naš sistem obrazovanja, čini se već godinama, zastareo. Možemo da pričamo o nečemu što je meni bilo osnovno obazovanje, pa do danas, kada  imam decu školskog uzrasta i kada zajedno sa njima obrađujem sve teme. Nije cilj da deca nauče pesmu napamet, što naš  sistem uporno radi, cilj je da deca razumeju ono što čitaju, da razumeju kako je i zašto ta pesma nastala, o čemu ona govori. Meni bi kao nastavniku i predavaču bilo bitnije da dete razume pesmu, nego da je izrecituje a da je nije razumelo. Decu mehanički učimo stvarima koje su njima beskorisne u životu. Predavač treba da ima interakciju sa decom. Cilj je da dete razvije shvatanje poezije. Ono što primećujem jeste da u se našim kurikulumima u školskom programu godinama ništa nije menjalo. Dete treba da shvati šta stoji iza jednog književnog dela, iza Jovana Sterije Popovića, zašto je on to napisao, šta je time hteo da kaže, u kakvim je društvenim okolnostima to delo nastalo. Svaka pesma i svako književno delo govori o periodu u kome je nastalo i to je neki trag u vremenu koji nam je ostao. Treba znati zašto je Đura Jakšić, kao romantičar, napisao pesmu „Padajte braćo“ i zašto je kritički bio nastrojen prema državi toga vremena. Ta pesma govori o peridu kada je Srbija povukla svoje vojne snage iz Bosne i Hercegovine i ostavila narod na cedilu. Ta pesma govori o nekom periodu. Tako i pesnici koji danas stvaraju na Kosovu i Metohiji govore o nekom periodu, o nekom stradanju i životu ljudi ovde. Zato je jako bitno obraditi okolnosti u kojima je neka pesma nastala.

  • Koliko ljudi vole da čitaju poeziju?

Ključ opstanka jedne nacije jeste obrazovanje. Da bismo mi intelektualno opstali kao nacija,  moramo da obrazujemo naša sledeća pokolenja, naše sledeće generacije. Ako to ne uradimo, stvorićemo generacije kojima će i književnost i poezija biti neinteresantne.  Budući na sadržaje koji se sadašnjim generacijama nude na najvećem broju televizija sa nacionalnom  frekvencijom, deci obrazovanje postaje nebitno jer svakog dana gledaju  neobrazovane ljude koji su lako došli do mnogo novca i koji tako stvaraju sliku da se obrazovanjem u životu ništa ne postiže. To je probelem jer onda proizvodimo generacije i generacije nesposobnih ljudi. To će nam se obiti o glavu kada ti ljudi postanu generacija ljudi sa kupljenim diplomama. To će nam se svakako obiti o glavu kada ti ljudi sutra postanu doktori, profesori i kada ti ljudi treba da edukuju i obrazuju neku novu generaciju. Našta će to tek da liči. Mi sebe vodimo svesno u ponor i nije ni čudno da danas deca sve manje imaju intersovanja za poeziju i uopšte književnost.

Poslednji Sajam knjiga u Beogradu na kojem sam bio, to je bilo pre koronavirusa, 2019. godine. Štand na kome je knjige prodavala blogerka koja je napisala knjigu o tome kako se obući i šta jesti bio je najposećeniji od strane tinejdžera. Sledeći najposećeniji štand je bio onaj sa knjigama Vojislav Šešelja, koji je po mom mišljenju ubica književnosti. Upravo je problem to što se takve stvari nazivaju književnošću. Na tom Sajmu knjiga je jedino falio štand sa leksovačkim ćevapčićima i da šou bude kompletan. Strašno je to.

  • Dolazimo do onog glavnog, od toga koliko smo obrazovani zavisi šta ćemo da čitamo, koliko ćemo da čitamo i na šta smo usmereni kao čitaoci, kakvoj poeziji i kakvoj prozi.

Tako je.

  • Šta je uticalo da se ti opredeliš za poeziju?

Ja pišem i prozna dela, pišem i nešto što ja mislim da će jednog dana biti i pozorišni komadi. Poezija je meni draga jer je to moja potreba za izražavanjem i potreba za kanalisanjem emocija. Kao što slikar slika, ja svoju emociju iskazujem kroz pisanu reč. Poezija je odraz emocije i na neki način može da bude i bunt protiv nekih pojava u društvu. Poezija ne mora da  bude kompletan bunt, ili kao što je u mojoj prvoj knjizi bila, protiv književnih udruženja koja imamo, a koja sam nazvao «patos generacijom». Mi, koji se bavimo poezijom, propuštamo da animiramo decu i mlade da čitaju poeziju i da se bave njome zato što imamo retrogradno shvatanje poezije. Zato jer su nam udruženja pesnika postala udruženja kafanskih kultova ljudi koji na razne načine koriste razne budžete da bi se družili, kafanisali. Često nam i pesnički susreti liče na to. To nisu pesnički susreti, to nisu obraćanja mladima i čitaocima niti je poruka usmerena na njih. Često se bavimo pogrešnim stvarima i meni je to bilo inspirativno i mene je to navelo na bunt. Mislim da ćemo tako i poeziji i književnosti uopšte naneti dodatni udarac.

  • Ko je najveći neprijatelj poezije? Ja sam iz tvog odgovora shvatio da su to upravo oni koji bi trebalo da budu svetli primeri?

Postoje ti krugovi, podgurpe među književnicima, koji svojim stavovima doprinose da i poezija i književnost nemaju svoj prostor. Svojim ne činjenjem, vi, kao pesnik u stvari činite kontra uslugu i društvu i mladima. Ne činjenjem dozvoljavate da nešto što je nenormalno postane normalno. Jednostavno, ako vi prihvatite da je to tako, onda ste vi pomogli nenormalnom sistemu da opstane. Ako vi niste protiv tog sistema i ne radite ništa protiv toga, onda ste vi dozvolili da taj sistem postoji.

  • Čega pisac poezije treba da se kloni, a čemu da stremi?

Mislim da treba da se kloni kiča i šunda i da ne potpadne pod loš uticaj društva jer svaki loš uticaj društva može da unazadi i pesnika i budućeg književnika i može samo da ga uspori i obeshrabri.  Mislim da su mnogi mladi obeshrabreni. Mi u suštini imamo sistemski problem. Ako mi kao sistem ne podstičemo proizvodnju nove generacije intelektualca i književnika, onda mi imamo sistemski problem. Mi onda nemamo ništa, i došli smo u situaciju da kažemo, kakav god da je, neka ga, samo neka piše i neka radi nešto. To je ponor jedne nacije. Mladi pesnici treba da streme ka napredovanju i da prate svetske trendove, što u obrazovanju, što uopšte u trendovima, u poeziji, u medijima kao predmeti komunikacije sa čitaocima, da modernizuju sebe i dođu do čitalaca. To maramo da radimo, jer ako to ne uradimo doći ćemo u situaciju da pišemo jedni za druge, pa ćemo mi pesnici da čitamo jedni drugima knjige. To je onda tragedija. Zato moramo da se modernizujemo, moramo da pronađemo nove medije za komunikaciju. Sad, da li ćemo čitati pesmice na TIK TOK-u (smeh) i da tako dođemo do dece koja treba da ih čuju ili da nađemo drugi način da ih animiramo, šta god, moraćemo da se mi prilagodimo novom vremenu ovoj novoj popularnosti i da probamo da nađemo način da komuniciramo sa svojom publikom.

  • Kako ti reaguješ na kritiku i kako kritika reaguje na tebe kao pesnika?

Volim da čujem kritiku ljudi, volim da čujem kako je neko doživo neku pesmu kao i sliku.Ne doživi svako uvek pesmu na isti način. U suštini, volim da čujem mišljenje ljudi jer mi način na koji ih ljudi dožive često bude sjajan. Nema problem sa kritikom kao takvom. Meni je to čak i inspirativno.

  • Verovatno da postiji taj neko, ko prvi posle tebe pročita pesmu koju su napisao. Koga najčešće pitaš za mišljenje i čiji ti je sud bitan?

U suštini, moj mentor je Živojin Rakočević i njegovo mišljenje najviše cenim. On može da razume sveobuhvatnost i slobodu poezije. On mi je prva instanca za konsulaciju u vezi poezije, a cenim i mišljenje svih svojih prijatelja. Volim da pročitam poeziju prijateljima, a ponekad, da bih ih zabavio  pročitam i neku satiričnu poeziju na neku od društvenih tema koja ima za cilj da zabavi i da na neki način animira ljude da čitaju i da se okrenu poeziji.

  • Kakve emocije današnji dan, koji je u čitavom svetu posvećen poeziji, izaziva kod tebe?

Mislim da je današnji dan svedok svega ovog o čemu sam pričao. Glavni indikator da sam, na žalost, u pravu biće ta beživotnost današnjeg dana, i to što neće ništa da se desi. Što neće niko da se osvrne i pročita pesmu na današnji dan, to će biti svedok da sam, na žalost, u pravu i da kao nacija ne možemo da budemo tužniji i da nam tužniji sistem obrazovanja i kulturnog života u društvu ne može da bude od ovoga. Mislim da je današnji dan svedok toga. Mi ćemo da nastavimo da se borimo protiv toga. Ovde često organizujemo «Pesničenja» pesničke večeri u kojima nastupaju mladi pesnici. Mi to tako zovemo i to će nastaviti da bude naša borba za mlade. Naša borba za sledeće generacije i borba za književnost i poeziju.

BIOGRAFIJA

Viktor Popović je rođen u Prištini 1981. godine gde je završio osnovnu i srednju školu. Kroz život i karijeru bavio se aktivno književnošću, a pisao je i objavljivao kolumne na više beogradskih medija. Uređivao je serijal televizijskih dokumentaraca koji su se bavili socijalnim temama života na Kosovu. Takođe, uređivao je i radijsku emisiju Kosovska riznica na Radio Gračanici. Do sada je izdao dve zbirke poezije pod nazivima: «Manifest potomka patos generacije» i «Svesno iz nesvesti». Diplomirao je na Univerzitetu Nikola Tesla u Beogradu, živi i stvara u Gračanici. Oženjen je i otac je dvoje dece.

Zamisli

Zamisli da živiš

 negde

 Gde ne moraš

 ništa,

Ali ništa da

objašnjavaš.

Možeš, ako baš

 hoćeš.

Al ne moraš.

Ne moraš, da

 stalno,

 Uporno, nešto mudruješ.

 Ej! Da se večito

nadglašavaš.

Uvek ti je neko

kriv,

stalno nešto

ne valja.

Ovaj ovakav onaj

onakav.

Zamisli svet oko sebe a problemi nekako obični.

Svakodnevni.

Dosadni.

Zamisli da ti je

dosadno.

Ej dosadno.

Upališ TV a tamo ništa. U stvari,

nemaš TV.

Ej, zamisli da

 nemaš TV.

Zamisli da imaš

porodicu.

Nekog ko te voli.

Pa zamisli još i da imaš, Recimo prijatelje!

Ehej, prijatelje!

Možeš sa njima da

pričaš svašta. Ne virtuelne,

nego prave.

Od krvi i mesa.

Čoveče,

Zamisli da imaš

stvarne prijatelje.

Drugare.

Ne one koji će da

lajkuju tvoj status,

Nego one koji će da

 te pordrže kad se nacvrckan

 nagneš

da recimo

otpevaš

ničim isprovocirani

rigoleto.

Ničim

 isprovociran,

samo rigoleto.

A da te opet zezaju

zbog toga.

Jer to je normalno

i takvi su drugari.

Probaj da zamisliš,

da si patriota.

 A da ne mrziš.

Zamisli da ne zavidiš,

ovima što ne mrze

one druge.

 I da ih ne osuđuješ.

Baš te briga.

Zamisli da te

baš briga.

Zamisli da te

ništa ne boli.

Ni zub ni bubreg

 ni kičma.

Da si zdrav.

Zamisli da nisi slep.

Ustaneš ujutru i vidiš spektar

 raznih boja svuda,

vidiš novi dan.

Zamisli tebe koji

 ne mrzi sebe.

I onda tako odeš

da spavaš mirno,

Spokojno.

 Odeš prosto da spavaš, kao da se ništa ali

 baš ništa, nije ni desilo.

Pa se probudiš.

Ali se probudiš.

Zamisli da se probudiš!

Povezani članci

Back to top button