Виктор Поповић: Беживотност Светског дана поезије, нико се неће осврнути и прочитати бар једну песму на овај дан

Поезија је одраз емоције и бунт против неких појава у друштву, каже у итнервјуу за Ризници поводом Светског дана поезије млади песник из Грачанице, Виктор Поповић.

„Манифест потомка патос генерације“ и „Свесно из несвести“ две су до сада штампане збирке песама овог песника који се противи ретроградном схватању поезије и наглашава, да уколико се нешто не промени, песници ће доћи у ситуацију да поезију читају сами себи.

Иако пише и колумне али и драмске текстове, поезија је његова прва љубав, начин на који изражава бунт али и каналише емоције. Открива нам да је у припреми и трећа књига, а поводом Светског дана поезије, објављујемо и песму која ће се наћи у њој.   

  • Да ли је поезија запостављена или је једнако заступљена у нашем образовном систему у односу на остале књижевне родове?

Ако узмемо у обзир образовни систем такав какав јесте, ја не мислим да је поезија запостављена. Мислим да је равномерно заступљена. Оно што мени представља проблем није у вези са тим да ли је она довољно заступљена или већ што је наш систем образовања, чини се већ годинама, застарео. Можемо да причамо о нечему што је мени било основно обазовање, па до данас, када  имам децу школског узраста и када заједно са њима обрађујем све теме. Није циљ да деца науче песму напамет, што наш  систем упорно ради, циљ је да деца разумеју оно што читају, да разумеју како је и зашто та песма настала, о чему она говори. Мени би као наставнику и предавачу било битније да дете разуме песму, него да је изрецитује а да је није разумело. Децу механички учимо стварима које су њима бескорисне у животу. Предавач треба да има интеракцију са децом. Циљ је да дете развије схватање поезије. Оно што примећујем јесте да у се нашим курикулумима у школском програму годинама ништа није мењало. Дете треба да схвати шта стоји иза једног књижевног дела, иза Јована Стерије Поповића, зашто је он то написао, шта је тиме хтео да каже, у каквим је друштвеним околностима то дело настало. Свака песма и свако књижевно дело говори о периоду у коме је настало и то је неки траг у времену који нам је остао. Треба знати зашто је Ђура Јакшић, као романтичар, написао песму „Падајте браћо“ и зашто је критички био настројен према држави тога времена. Та песма говори о периду када је Србија повукла своје војне снаге из Босне и Херцеговине и оставила народ на цедилу. Та песма говори о неком периоду. Тако и песници који данас стварају на Косову и Метохији говоре о неком периоду, о неком страдању и животу људи овде. Зато је јако битно обрадити околности у којима је нека песма настала.

  • Колико људи воле да читају поезију?

Кључ опстанка једне нације јесте образовање. Да бисмо ми интелектуално опстали као нација,  морамо да образујемо наша следећа поколења, наше следеће генерације. Ако то не урадимо, створићемо генерације којима ће и књижевност и поезија бити неинтересантне.  Будући на садржаје који се садашњим генерацијама нуде на највећем броју телевизија са националном  фреквенцијом, деци образовање постаје небитно јер сваког дана гледају  необразоване људе који су лако дошли до много новца и који тако стварају слику да се образовањем у животу ништа не постиже. То је пробелем јер онда производимо генерације и генерације неспособних људи. То ће нам се обити о главу када ти људи постану генерација људи са купљеним дипломама. То ће нам се свакако обити о главу када ти људи сутра постану доктори, професори и када ти људи треба да едукују и образују неку нову генерацију. Нашта ће то тек да личи. Ми себе водимо свесно у понор и није ни чудно да данас деца све мање имају интерсовања за поезију и уопште књижевност.

Последњи Сајам књига у Београду на којем сам био, то је било пре коронавируса, 2019. године. Штанд на коме је књиге продавала блогерка која је написала књигу о томе како се обући и шта јести био је најпосећенији од стране тинејџера. Следећи најпосећенији штанд је био онај са књигама Војислав Шешеља, који је по мом мишљењу убица књижевности. Управо је проблем то што се такве ствари називају књижевношћу. На том Сајму књига је једино фалио штанд са лексовачким ћевапчићима и да шоу буде комплетан. Страшно је то.

  • Долазимо до оног главног, од тога колико смо образовани зависи шта ћемо да читамо, колико ћемо да читамо и на шта смо усмерени као читаоци, каквој поезији и каквој прози.

Тако је.

  • Шта је утицало да се ти определиш за поезију?

Ја пишем и прозна дела, пишем и нешто што ја мислим да ће једног дана бити и позоришни комади. Поезија је мени драга јер је то моја потреба за изражавањем и потреба за каналисањем емоција. Као што сликар слика, ја своју емоцију исказујем кроз писану реч. Поезија је одраз емоције и на неки начин може да буде и бунт против неких појава у друштву. Поезија не мора да  буде комплетан бунт, или као што је у мојој првој књизи била, против књижевних удружења која имамо, а која сам назвао «патос генерацијом». Ми, који се бавимо поезијом, пропуштамо да анимирамо децу и младе да читају поезију и да се баве њоме зато што имамо ретроградно схватање поезије. Зато јер су нам удружења песника постала удружења кафанских култова људи који на разне начине користе разне буџете да би се дружили, кафанисали. Често нам и песнички сусрети личе на то. То нису песнички сусрети, то нису обраћања младима и читаоцима нити је порука усмерена на њих. Често се бавимо погрешним стварима и мени је то било инспиративно и мене је то навело на бунт. Мислим да ћемо тако и поезији и књижевности уопште нанети додатни ударац.

  • Ко је највећи непријатељ поезије? Ја сам из твог одговора схватио да су то управо они који би требало да буду светли примери?

Постоје ти кругови, подгурпе међу књижевницима, који својим ставовима доприносе да и поезија и књижевност немају свој простор. Својим не чињењем, ви, као песник у ствари чините контра услугу и друштву и младима. Не чињењем дозвољавате да нешто што је ненормално постане нормално. Једноставно, ако ви прихватите да је то тако, онда сте ви помогли ненормалном систему да опстане. Ако ви нисте против тог система и не радите ништа против тога, онда сте ви дозволили да тај систем постоји.

  • Чега писац поезије треба да се клони, а чему да стреми?

Мислим да треба да се клони кича и шунда и да не потпадне под лош утицај друштва јер сваки лош утицај друштва може да уназади и песника и будућег књижевника и може само да га успори и обесхрабри.  Мислим да су многи млади обесхрабрени. Ми у суштини имамо системски проблем. Ако ми као систем не подстичемо производњу нове генерације интелектуалца и књижевника, онда ми имамо системски проблем. Ми онда немамо ништа, и дошли смо у ситуацију да кажемо, какав год да је, нека га, само нека пише и нека ради нешто. То је понор једне нације. Млади песници треба да стреме ка напредовању и да прате светске трендове, што у образовању, што уопште у трендовима, у поезији, у медијима као предмети комуникације са читаоцима, да модернизују себе и дођу до читалаца. То марамо да радимо, јер ако то не урадимо доћи ћемо у ситуацију да пишемо једни за друге, па ћемо ми песници да читамо једни другима књиге. То је онда трагедија. Зато морамо да се модернизујемо, морамо да пронађемо нове медије за комуникацију. Сад, да ли ћемо читати песмице на ТИК ТОК-у (смех) и да тако дођемо до деце која треба да их чују или да нађемо други начин да их анимирамо, шта год, мораћемо да се ми прилагодимо новом времену овој новој популарности и да пробамо да нађемо начин да комуницирамо са својом публиком.

  • Како ти реагујеш на критику и како критика реагује на тебе као песника?

Волим да чујем критику људи, волим да чујем како је неко доживо неку песму као и слику.Не доживи свако увек песму на исти начин. У суштини, волим да чујем мишљење људи јер ми начин на који их људи доживе често буде сјајан. Нема проблем са критиком као таквом. Мени је то чак и инспиративно.

  • Вероватно да постији тај неко, ко први после тебе прочита песму коју су написао. Кога најчешће питаш за мишљење и чији ти је суд битан?

У суштини, мој ментор је Живојин Ракочевић и његово мишљење највише ценим. Он може да разуме свеобухватност и слободу поезије. Он ми је прва инстанца за консулацију у вези поезије, а ценим и мишљење свих својих пријатеља. Волим да прочитам поезију пријатељима, а понекад, да бих их забавио  прочитам и неку сатиричну поезију на неку од друштвених тема која има за циљ да забави и да на неки начин анимира људе да читају и да се окрену поезији.

  • Какве емоције данашњи дан, који је у читавом свету посвећен поезији, изазива код тебе?

Мислим да је данашњи дан сведок свега овог о чему сам причао. Главни индикатор да сам, на жалост, у праву биће та беживотност данашњег дана, и то што неће ништа да се деси. Што неће нико да се осврне и прочита песму на данашњи дан, то ће бити сведок да сам, на жалост, у праву и да као нација не можемо да будемо тужнији и да нам тужнији систем образовања и културног живота у друштву не може да буде од овога. Мислим да је данашњи дан сведок тога. Ми ћемо да наставимо да се боримо против тога. Овде често организујемо «Песничења» песничке вечери у којима наступају млади песници. Ми то тако зовемо и то ће наставити да буде наша борба за младе. Наша борба за следеће генерације и борба за књижевност и поезију.

БИОГРАФИЈА

Виктор Поповић је рођен у Приштини 1981. године где је завршио основну и средњу школу. Кроз живот и каријеру бавио се активно књижевношћу, а писао је и објављивао колумне на више београдских медија. Уређивао је серијал телевизијских документараца који су се бавили социјалним темама живота на Косову. Такође, уређивао је и радијску емисију Косовска ризница на Радио Грачаници. До сада је издао две збирке поезије под називима: «Манифест потомка патос генерације» и «Свесно из несвести». Дипломирао је на Универзитету Никола Тесла у Београду, живи и ствара у Грачаници. Ожењен је и отац је двоје деце.

Замисли

Замисли да живиш

 негде

 Где не мораш

 ништа,

Али ништа да

објашњаваш.

Можеш, ако баш

 хоћеш.

Ал не мораш.

Не мораш, да

 стално,

 Упорно, нешто мудрујеш.

 Еј! Да се вечито

надглашаваш.

Увек ти је неко

крив,

стално нешто

не ваља.

Овај овакав онај

онакав.

Замисли свет око себе а проблеми некако обични.

Свакодневни.

Досадни.

Замисли да ти је

досадно.

Еј досадно.

Упалиш ТВ а тамо ништа. У ствари,

немаш ТВ.

Еј, замисли да

 немаш ТВ.

Замисли да имаш

породицу.

Неког ко те воли.

Па замисли још и да имаш, Рецимо пријатеље!

Ехеј, пријатеље!

Можеш са њима да

причаш свашта. Не виртуелне,

него праве.

Од крви и меса.

Човече,

Замисли да имаш

стварне пријатеље.

Другаре.

Не оне који ће да

лајкују твој статус,

Него оне који ће да

 те пордрже кад се нацврцкан

 нагнеш

да рецимо

отпеваш

ничим испровоцирани

риголето.

Ничим

 испровоциран,

само риголето.

А да те опет зезају

због тога.

Јер то је нормално

и такви су другари.

Пробај да замислиш,

да си патриота.

 А да не мрзиш.

Замисли да не завидиш,

овима што не мрзе

оне друге.

 И да их не осуђујеш.

Баш те брига.

Замисли да те

баш брига.

Замисли да те

ништа не боли.

Ни зуб ни бубрег

 ни кичма.

Да си здрав.

Замисли да ниси слеп.

Устанеш ујутру и видиш спектар

 разних боја свуда,

видиш нови дан.

Замисли тебе који

 не мрзи себе.

И онда тако одеш

да спаваш мирно,

Спокојно.

 Одеш просто да спаваш, као да се ништа али

 баш ништа, није ни десило.

Па се пробудиш.

Али се пробудиш.

Замисли да се пробудиш!

Повезани чланци

Back to top button