Утисци младе девојке након Призренске летње духовне школе: Од кад сам се вратила стално размишљам када ћу да дођем поново

Надам се да ћу некада успети да урадим нешто за Косово и Метохију и много сам срећна што сам рођена у православној вери и баш као Српкиња. Мислим да нам је тиме много дато, а ономе коме је много дато, на њему је и велика одговорност.

У Београду су нас испратили речима да се са овог путовања нећемо вратити исти. У том тренутку нисам веровала томе, мислила сам да је претеривање. И сада ми је невероватно колико сам погрешила. Што се тиче утисака из овогодишње Призренске летње духовне школе, не знам одакле бих прво почела.

Али, да кренем од људи…

Да није било вероучитеља Дарка, Немање, Драгана, оца Владе, ђакона Ненада, возача Декија и оца Андреја ништа од овога не би било. Посебно бих истакла и захвалила се нашим дивним вероучитељима, апостолима наше школе, који су сваке вечери са нама сабирали утиске и отварали нам још нових увида. Било је дивно срести се и са пуно полазника са којима сам делила слична уверења, ставове и вредности и са којима сам могла слободно да причам, а да ме не гледају чудно јер идем у цркву и јер су ми Косово и Метохија важни.

Учесници Летње духовне школе, фото О. Р.

Међутим, људи који су највише обележили мој боравак на Косову и Метохији су људи који тамо живе. Осећала сам се посебно лепо, као свој на своме, у Великој Хочи свако ми се на улици јавио, могла сам чак и да залутам без страха. Обрадовало ме је што има пуно деце. А Ораховац је оставио посебан утисак из више разлога. Прво, разговор са проф. Оливером Радић о оружаном нападу који је извршен на Србе у том месту 1998.године. Било је веома потресно, дубоко, живо и јако њено сећање, а у исто време ми отворило очи за многе ствари о којима нисам знала или нисам размишљала на тај начин.

Њене речи да нама, православним Србима, није потребно да било шта измишљамо, већ само да увек износимо истину, остале су дубоко урезане у мојој свести.

Моја бака је такође из Ораховца.  Пружена ми је прилика да обиђем њену кућу, први пут. То ми је било јако важно, јер сам коначно уживо видела кућу о којој сам још из детињства слушала и само је замишљала. Волела бих да је једног дана „дотерам“, „средим“ и обновим да буде као из моје маште и бакиних прича. Жеља ми је да јој вратим пређашњи сјај и да имам свој кутак у Ораховцу.

Срела сам се и са тетком и сестрама из Грачанице. Литургија и причешћивање у Дечанима и Грачаници су оставили велики утисак на мене, јер је то био највећи спој духовности и уметности у сваком смислу. Свидело ми се што смо са школом обишли и места која се иначе у регуларним туристичким турама не обилазе, (Пасјане, Штрпце и Народна кухиња у Прековцу). Осетила сам велику благодат сваки пут када смо имали прилику да се поклонимо моштима наших светих. Поред Св. Босиљке у цркви Преображења, поклонили смо се и моштима Светог кнеза Лазара у Раваници, Св. Јоаникија Девичког у манастиру Девич, Светом краљу Стефану Дечанском у Дечанима, Св.Козми и Дамјану у Зочишту и св. Петру Коришком у Црној Реци.

Призрен са разлогом носи епитет царског града због своје лепоте. Нисам се осећала толико пријатно тамо због обиља албанских застава које су ме асоцирале на рат и све ружно што се десило након тога.  

Кристина Николић, фото: О.Р.

За разлику од града, манастир Светих Архангела је за све нас био као кућа. Ту смо спавали неколико ноћи и заиста смо после сваког изласка из аутобуса осећали као да долазимо кући. Отац Михајло био је ту и бринуо да увек будемо сити и напојени, као родитељ.  Два манастирска вучјака Аска и Рекс с дочекивали су нас радосни што смо се вратили, као што мене мој пас дочекује. Атмосфера је заиста била крајње породична и топла.

Веома сам захвална Господу што сам кренула у ову школу, а било је пуно искушења. Моја породица долазећи са Косова и Метохије, плашила се да идем, али ми је драго да сам победила и свој и њихов страх и отишла. Током нашег боравка тамо, чули смо да су многи аутобуси враћени са административног прелаза. Сматрам да је наш боравак тамо велики благослов.

У овом тренутку, од када сам се вратила, само размишљам о томе када ћу поново да идем и правим планове за виђење са новим пријатељима које сам стекла. Надам се да ћу некада успети да урадим нешто за Косово и Метохију и много сам срећна што сам рођена у православној вери и баш као Српкиња. Мислим да нам је тиме много дато, а ономе коме је много дато, на њему је и велика одговорност.

Кристина Николић, Београд

Повезани чланци

Back to top button