У Јане златне руке, бела погача и тешка судбина

У трошној и дотрајалој кући у Бољевцу код Новог Брда, живи педесет осмогодишња удовица Јана Перић са сином. Многи су запослени, али не и њен Драган. Многима је општинска власт саградила кућу, али не и њој. Навикла да не буде миљеница судбине ни људи, на кућном прагу стрпљиво ћути и чека неке боље, лепше дане, све време се старајући  о болесном осамдесет једногодишњем старцу и тешко оболелој јетрви.

Каљав и расквашен путељак води до Јанине куће. Довде се колима не може, једино пешке и то с муком. Док се боримо с каљугом, тражећи парче тврде подлоге или који грумен мартовског снега да на њега ступимо, питамо се зашто, по неком неписаном правилу, људи лошег материјалног статуса увек живе на крају села.

Фото: Ризница

Јања Перић, удовица из Бољевца код Новог Брда живи на крају засеока. На вратима трошне куће дочекује нас жена у црнини милог лика, са којег се, док нас поздравља, не скида загонетан полуосмех. Није се надала гостима, позива нас да уђемо извињавајући се што је у послу. 

С улазних врата чула нам заголица мирис тек печеног домаћег хлеба. Кухиња топла, и оскудно опремљена, тек дотрајали кревет, стари дрвени сто, дрвена клупа, по која столица, у челу шпорет на дрва и веш машина. Идилична сеоска слика која на тренутак сваког врати у безбрижне дане детињства проведеног на селу.

„Печем леб, размесила сам га на цедило, такој се прави овде“, прича Јана и показује на погаче од теста поређане уздужно на дугачком белом платну.

Док објашњава да је ланено платно, које овде зову цедило, наследила од покојне свекрве, вешто, левом руком, хвата платно за један крај, док у другој држи „танур“ на који брзим потезом пребаци тесто са стола и у исти мах га меће у пећницу на округлу тепсију да се пече.

Традиционалан начин мешења хлеба, фото Ризница

Овако умешен хлеб има танку корицу и мекан је по неколико дана и у овом крају се само такав меси, открива нам Јана.

„Леб увек подмесујемо од кисело тесто, тако радимо од старину, такој сам научила и такој ми наруку“, објашњава.

Кућа у којој Јана живи са сином, мала је и трошна. Има свега три одељења, главну собу, где нас је примила, у којој се иначе спрема и обедује и одакле се улази  у још две мање одаје. У кући нема воде ни купатила. Таваница, крпљена на пар места изнад шпорета, висока је таман толико да се руком, без подизања на прсте, може напипати.

Фото: Ризница

„Латнарка, такој се овде викав овакве куће. Правила гу још на моју свекрву свекрва, има 110 година. Само ја, какој сам се овде удала и живим има 40 година“, прича нам Јана.

Кућа од дасака и трске лепљена земљом успешно одолева годинама, док су се оне низале, остављајући видљив траг на свакој греди и ћерамиди.  Да може да говори, сигурно би испричала колико се под овим кровом за један век и деценију рађало али и угасило живота. Кућа мучи, а Јана казује:

„Моја свекрва је овде родила пет синова, и сви пет су умрли, остале смо нас пет јетрве“, открива Јана, прекида на тренутак причу, како би окренула тепсију хлеба да се не запече.

Пријатан мирис печеног хлеба испуни малени простор.

„Мени муж умреја од шећер, ћерке се удале, само сас сина живим овде. Он по цел дан ради у поље на трактор. Једино за њега у овој село немаја посо, све друге ги запослили. Ради што стигне, само да заради неку пару“, прича Јана, везује чвршће чвор мараме под гушом и спуста поглед ка земљи.

Фото: Ризница

Јана и њен син живе од социјале помоћи и мужевљеве рударске пензије. Да имају више новца поправили би нешто на кући и окућници, овако, не достиже.

„Кров прокишњава, попеја се син онај дан и ставија цераду и једно лимено корито да сакупља воду“, подиже руку и показа нам место изнад шпорета.

„Ете, туј паднуло од плафон, па смо га закрпили“.

Колико би пара требало да се кров на кући санира, питамо, занима нас и да ли је од некога затражила помоћ.

„Писали смо захтев да ни помогне општина, још Бајруш Имери кад бија председник и од тад до сад прошло 11 године. Сад сам га молила и Свету (Светислав Ивановић, садашњи председник општине Ново Брдо; прим. аут.) он бија овде пре четри месеца и обећао да ће ни помогне да санирамо кров, па ће видимо, ал ће бидне, дај  Боже“, прича, слеже раменима и поново погледа у под.

Читаво имање Перића води се на покојну свекрву, синови су помрли и земља је остала неподељена. Јетрве нису покренуле процедуру за деоба имовине па тако и Јана не може да оствари право да јој општина на имању сагради нову кућу.  

Фото: Ризница

Устаје са столице, одлази до шпорета, вади испечен хлеб и умота га у исто оно платно на коме је било тесто. На „танур“ ставља нови комад теста и убацује у пећницу. Изгледа као да се помирила са тиме да јој је дотрајала „латнарка“ судбински предодређена. Хтедосмо још нешто да је питамо у вези с кућом, али она промени тему.

„Не месим само за мене већ и за јетрву. Сама живи, удовица ко ја одовуд, има тромбозу. Да поједе има што, ал не може да меси. Идем по неколико пута на дан обуђем гу, нешто по кућу гу почистим, па се вратим, код њума и преспавам“, открива Јана.

Осим о јетрви, Јана брине о старом ујаку, има 81 годину, она му редовно меси хлеб.

„Сам је сирома. Умесим му једном у три четири дана леб, однесем му благо млеко, кисело млеко, по неку филију сир, прженицу, по нешто од зимницу, нема куј да брине за њега“, говори жена.

У једном углу собе стоје две качице, приметивши наше упитне погледе сама одговори:

„Тој је сир, накупија се овуј зиму. Немам где да га продам. Овде ни по један евро неће нико да га купује. Чула сам да доле код вас иде три евра, ал ја немам како да га носим на пијац“, говори Јана.  

До Бољевца се стиже насипаним шумским путем, фото: Ризница

Разговор се одужи, а ми смо морали назад, на растанку нам умота хлеб да понесемо ако огладнимо уз пут, правдајући се што није стигла нечим да нас послужи.

Није ни слутила да нам дарује највреднији поклон. Док смо се враћали истим каљавом путањом остављајући иза леђа стару латнарку, дланове нам је грејао врућ хлеб. Поделисмо га на троје. Златне руке Јана има, златне руке и тешку судбину.

И. Миљковић

Повезани чланци

Back to top button