Тимочка буна

Тимочка буна, која је почела у Зајечарском округу месец дана раније због одлуке власти о одузимању оружја, дотад повереног свим војним обвезницима, угушена је 3. новембра 1883 године.  Међу вођама, који су ухапшени и стрељани, било је истакнутих чланова Радикалне странке. Неки од њих, као Никола Пашић, успели су да побегну ван земље, а странка је претрпела тешку кризу.

Тимочка буна је била буна коју су у зајечарском округу подигли представници Народне радикалне странке против владе краља Милана Обреновића. Неред је започео тако што је народ, на наговор шефа радикала Николе Пашића, одбио да преда оружје, онда када је крајем септембра наређено да се оружје одузме од народа.

 Одговор владе на то био је проглашење ванредног стања и увођење преког суда на основу којег је 97 учесника осуђено на смрт, а 576 њих на дугогодишњу робију. Извршена је 21 смртна пресуда, а 734 човека кажњена су робијом и затвором.  Вође буне, Пашић и Аца Станојевић, избегли су смртну казну емигриравши на време из земље у Бугарску.

На изборима 7. септембра 1883. радикали су имали огроман успех, а влада је претрпела страшан пораз. Краљ је отворено ушао у борбу против радикала. Радикални прваци, њих око 30, са главним партијским одбором одржали су тада конференцију на којој је решено, да се свуда по земљи имају зборови (1. новембра) и да се тражи промена устава. Ту је пао и предлог, да се с оружјем у руци брани устав, ако би био укинут, али о томе није решавано.

Влада је, међутим наредила, да се продужи скупљање оружја од народа. У Тимочкој Крајини то је вршено грубо и насилнички. Власт као да је својим претњама нарочито изазивала народ. У Салашу. Поречу, Грљану и Гамзиграду дошло је до оружаног сукоба, јер је народ одбио да преда оружје.

Дана 21. октобра влада је прогласила ванредно стање за црноречки округ и постављен је преки суд. Председник је био Радомир Рајовић, члан касације, а чланови: Андра Грујић, председник нишког суда, и Илија Хранисављевић, судија у Београду; владин комесар Дока Стевановић, председник апелације; иследници: Илија Мојсиловић и Вучко Ђорђевић, судци: државни тужилац: Драгутин Стаменковић. Он је убрзо смењен као „непоуздан“, а постављен је Антоније Пантовић. Деловође су били: Миленко Жујовић и Драгутин Илић. За команданта војске, одређене да угуши буну, постављен је генерал Тихомил (Теша) Николић.

Буна је била угушена за десетак дана. Најпре је војска ударила на Сокобањску Клисуру, па је преко Бољевца зашла за леђа побуњеницима, који су били заузели један део Честобродице. Под унакрсном ватром, без отпора с пушкама старог система, побуњеници су се почели разилазити. Војска је од Бољевца пошла Зајечару и Вражогрнцу. Главна је битка била на Вратарници. Када је и ту победила побуњенике војска је заузела Књажевац. Неке коловође и један део побуњеника били су похватани и затворени.Дана 25. октобра касно у ноћ затворени су и сви чланови главног одбора радикалне странке, осим Николе Пашића, који је тога дана у подне, чим се чула вест, да ће одбор бити затворен прешао чамцем преко Саве. Сви су чланови затворени у град, оковани, и после 11 дана спроведени за Зајечар, где је засједавао преки суд.

Од чланова главног одбора осуђени су: Пашић, Пера Тодоровић и Раша Милошевић на смрт, Коста Таушановић на 7 година затвора, Паја Михаиловић на 5, Гига Гершић, Јован Ђаја, Андра Николић, Стева Стевановић и Јован Симић пуштени су као невини. Тодоровићу и Милошевићу, на њихову телеграфску молбу краљу, замењена је смртна казна десетгодишњи затечењем.Осуђеници, који су издржали осуду, помиловани су 1. јануара 1886, после похода краља Милана, учињеног Пери Тодоровића у београдском градском затвору (27. децембра 1885). Том походу претходила су 3 Тодоровићева писма краљу Милану, а главни им је узрок пораз српске војске на Сливници. Осуђеници у бекству помиловани су 1887, а Никола Пашић помилован је 27. новембра 1889, после абдикације краља Милана, а на краљеву молбу упућену намесницима малолетног краља.

По гушењу Тимочке буне потписе за помиловање страначких првака широм Србије прикупљала је Марија Фјодоровна Зиболд, прва жена лекар у Србији, а вероватно и на Балкану (касније управница војне болнице у Скопљу са чином мајора српске војске). Ову петицију она је лично уручила краљу Милану Обреновићу који је радикале помиловао, а њу протерао из Србије.

Повезани чланци

Back to top button