Сви беже од коза, а од њих може лепо да се заради

Узгојем коза Милош Јовић (63) из Горњег Кусца код Гњилана почео је да се бави кад је остао без посла јер минималац од 16 хиљада динара није био довољан па је требало наћи алтернативни извор прихода.

Најбољи лек за болесна плућа је козје млеко Милош Јовић то одлично зна и зато своје мало стадо за кратко време увећао. Бави се производњом козјег млека, сира и сурутке. Све што произведе одмах прода, а купци му каже долазе и из Приштине.

Будући да је у домаћинству увек било пар коза, Јовићу је као најреалнију могућност за зараду видео у њиховом узгоју. Само је требало уложити још мало труда и увећати стадо. Када је то постигао почео је да убира плодове свог рада.  

„Продајем сир, млеко, сурутку а купци траже и јариће, чак из Приштине долазе.“, прича овај угледан домаћин.

Фото: Ризница

Подсећа да су сир и козје млеко нарочито на цени после короне јер благотворно делују на болесна плућа, а коза је како тврди права „еколошка животиња“.  

„Ево погледај коза ти најбољу биљку једе, тамо где је загађено она неће да једе, као пчела је. Од мене купују и млеко и сурутку у сир, ништа не отпада а уз то све је здраво“ – поносно истиче Милош.  

Узгајивачи коза из Горњег Кусца прошле године су направили групу у оквиру које комуницирају и договарају се око распореда извођења коза на испашу.

„Ко колико коза има толико дана чува, и тако дође ред на сваког, нико се не љути, сви задовољни, козе на броју“, кроз смех прича домаћин.

Једна расна коза даје три литра млека дневно. Литар млека се продаје по цени 1,5 евро по литру, колико кошта и сурутка, килограм сира кошта 6 евра, док се јаре продаје по 4 евра живе мере. Од овога може да се пристојно живи и зарађује, али на жалост козарство није популарно занимање међу младима не пропуштају да кажу узгајивачи.

За само годину дана сточни фонд коза у овом селу близу Гњилана се преполовио. Лане је сеоско стадо бројило више од стотину а, данас једва 50 коза.

Фото: Ризница

Млади не желе да се баве пољопривредом а ни сточарством већ прижељкују лаку и брзу зараду те вребају погодну прилику да што пре оду из села. То је само једна од мука која је задесила сељака, следећа је то што се у пољопривреду не улаже ни стратешки ни плански. Сељак се све чешће „глоби“ те оно што с муком произведе тешко прода. Локална самоуправа углавном нема јасан план за развој пољоприведе, а све то доприноси пропадању индивидуалног пољопривредника који је производњу ограничио на личне потребе због пуког преживљавања.

И.М.

Повезани чланци

Back to top button