Стража: Некада моћна капија “Златног Новог Брда“, данас пасиван крај

У Стражи, селу „разбијеном“ на десетак махала данас живи близу 200 Срба. Некада етнички српско село полако насељавају Албанци који купују земљу од Срба и на њој граде куће и викендице. Међу мештанима и данас живе легенде о настанку села. Писани трагови говоре да је постојало још у доба Немањића.

Разбацано  у десетак махала на површини од око 1 600 хектара, у брдима што се издижу од брда Стражачка глама и Оскорушки рид, на десетак километара североисточно од Гњилана, налази се село Стража у коме је српско становништво још увек већинско, али се тај број, на жалост, из године у годину смањује.

Из села које се под истим именом помиње још у средњем веку, многи су се Срби иселили у минулих неколико деценија, највише у Јагодину и Смедерево.

У архиву манастира Девич постоји запис о селу из 1451. године али и запис о приложницима том манастиру из села Страже.

„Стража је 1885. године имала 17 кућа. Године 1961. пописано је 730 Срба, а 1981. било је 830. Овде је пре 1999. године живело око 530 становника у више од сто тридесет домова, док је у току 1999. било 473 становника у 111 домова. Године 2012.  имамо 311 Срба у 82 дома, док данас у Стражи живи око две стотине Срба. У новије време неки мештани су продали своја имања Албанцима, тако да данас у селу живе и Албанци у неким махалама“, наводи добар познавалац историјских и других прилика у овом селу и аутор више монографија о селима у Косовском Поморављу, Станислав Којић.

Стража, панорама села – фото: Ризница

Цар Душан увећао атар села

У историјским списима средњег века остало је забележено да су се на месту где се данас село налази биле постављене прве страже, које су имале задатак да обезбеђују, у то време чувени трговачки и привредни центар, Ново Брдо

Овуда су се кретали трговци и војници према старом граду. Али је постојало и стражарско место на овом путном правцу, по коме је село и  добило име“, прича Станислав Којић.

Од старијих мештана Страже могу се чути и легенди о пореклу и имену села и оне  се вековима преносе с колена на колено. По једној од њих српски цар Душан је пролазио овуда и у једном мементу су му се поломиле кочије. Мештани су цару и његовој свити притекли у помоћ како би поправио кочије. Цару притом нису дозволили да сиђе јер су сматрали да није био ред да цар гази по лошем друму. Они су чували стражу док кочије нису сасвим поправљане. По истој легенди цар Душан је хтео да се одужи мештанима и да им плати за указану помоћ, али они нису желели новац већ су га замолили да им да још мало земљишта да обрађују и прехрањују породице. Цар је услишио њихове молбе и даривао им имање. Замахнуо је руком попевши се на брдо и показујући рекао: „Све ово што видите, све је ваше“ и тада се село проширило. Тако је и данас атар села највећи, а простире се до Коретишта, Станишора, Драганаца, Зебинца и Брасаљца.

Мештани су размишљали како да назову сав тај простор који добише на управљање и на предлог цара Душана селу дадоше  име Стража. У селу и данас постоји шумовит предео која је добио име „ Царев забел“ по успомени на место где су мештани цару поправили поломљену кочију.

„Јанко и Сава надмудрили Турке – обновили запаљено село“

Друга легенда говори да су Турци  у потрази за скривеним благом запалили село. То су учинили из освете јер мештани нису желели да кажу где је скривено благо. Немилосрдне Османлије поубијале многе житеље, а младиће и децу одвели у јањичаре. Преживела су браћа Јанко и Сава који су  једини знали место закопаног злата. Надмудрили су Турке тако што су се договорили да се сакрију на различита места. После неког времена, када су Турци отишли из села, Сава и Јанко су се по договору поново састали. Пронашли су се тако што је Сава запалио ватру како би брату показао место где се скрива. Јанко се, вели легенда, попео на један велики камен и у даљини видео дим, те у Стражи и дан данас постоји место звано „Јанков камен“ .

Схвативши да је то знак од његовог брата Саве, Јанко је кренуо у том правцу. Пришавши месту где се скривао његов брат, најпре је угледао његову главу те се и данас место изнад села зове  „Савина глава“. Браћа су се састала и договорила да обнове запаљено село.

Из године у годину ђака све мање

Школа у Стражи ради као истурено одељење школе „Бора Станковић“ из Коретишта. Школа је од 1991. године осморазредна. Број ученика се из године у годину смањује. У селу постоји и амбуланта која је отворена 1982. године. Мештани се водом за пиће снабдевају се из својих бунара или преко гравитационих водовода. У махали Мали камен на месту Џигеров лаз, постји извор живе воде “врело“.

Црква Свете Петке из 14. века – симбол и понос села

На једном крају махале Петровци, окружена столетним храстовима, налази се камена црква Свете Петке из 14.века. Виша пута је пострадала, а према историјским записима из темеља је обновљена  1870. године, када и манастир Драганац.

Светиња, на коју су мештани Страже посебно поносни, дуга је 15, широка седам, а висока девет метара. Њен кров краси камени крст. Источна половина унутрашњости цркве је живописана и на њој су сачуване  старе фреске према олтару, где је и стари иконостас из 1871. године. Друга половина није осликана фрескама. Поред  цркве је и сеоско гробље, а у црквеној порти и данас постоји огромни храст чије је дебло пречника  нешто више од једног метра. Оно што је карактеристично за ову цркву јесте јединствена фреска на којој је приказана чума. У селу живи легенда да је чума (како је народни назив за кугу) убијала људе у овом месту, те су је једног дана на превару ухватили и оковали у ланце и договорили се с њом да не дира више људе, а заузврат они су морали да одржавају хигијену у кућама.

На фресци у цркви она је насликана са бивољим роговима док глава подсећа на псећу, а такође има и реп, а ноге су до изнад колена голишаве и подсећају на људске, укључујући у велика стопала.

Црква у Стражи
Фото: Ризница

Фреске у цркви дело двојице дебарских мајстора

Зидно сликарство у цркви Свете Петке као и иконостас дело су мијачиких зографа Весилкова и Вене ( Илиевича) Косотва из Дебра и настало је у периоду од 1871. до 1872. године. На фрескама су приказани светитељи који су имали важну улогу у свакодневном животу заједнице, као исцелитељи и заштитници.

На јужном зиду насликан је Свети Харалампије са чумом, јер се веровало да он има заштитничку моћ од куге и да је заштитник животиња од заразних болести.

На једној од фресака у цркви насликан је и Свети Модест, који се сматра заштитником стоке, као и земљорадника.

Фреска на којој је приказана окована „Чума“ (куга) и везана за ногу Светог Харалампија, фото: Ризница

Сеоска слава је Света Петка и она се светкује 8. августа. Тог дана долазе бројни верници, не само из овог места већ и околних.

У Стражи постоји и црква Светог Николе, која је у 16.веку била манастир. У махали Космата постоје темељи још једне старије цркве која потиче из римског периода и то место је познато као црквиште. Постоје још и остаци православне цркве у месту званом Грешето, а на раскрсници пута који води за манастир Драганац као и на реци званој Клисура.

Јанко и Сава утекли чуми

Трећа легенда о Стражи каже да су село подигли браћа Јанко и Сава, након што је чума ( куга ) пре око 300 година уморила готово све људе у том крају. Док је чума харала селом њих двојица су побегли, свако на своју страну. Јанко је отишао ка селу Макреш и сакрио се испод неког камена, док је Сава на супротном брду пронашао заклон. После неког времена Јанко је запалио ватру, а Сава се обрадовао диму и пошао је да види ко се још спасао од чуме. Браћа падоше један другом у загрљај и одлучише да поново оживе село.

На нас су сви заборавили

Судбина села је по свему судећи била везана за Ново Брдо. Онда када је, надалеко чувени град утихнуо са њим су уминуле и сеоске страже, а када су мало пре рата 1999. године утихнуле машине за копање и пренос руде убрзо су и мештани овог али и суседних села пошли, трбухом за крухом, у потрагу за извеснијом будућношћу.

Богато фрескописана црква најбоље говори о имовинском статусу ондашњих житеља Страже, на жалост данас је ово пасивно планинско село. Већина мештана живи од мањих новчаних примања које исполаћују Република Србије или привремене косовске власти.

Земљорадња и сточарство нису замрли, али већ дуже време стагнирају.

Горан Симијоновић (36) један је од мештана који се баве земљорадњом. Каже да се вратио обрађивању земље, пре свега из голе егзистенције јер су примања у домаћинству мала и недовољна за потребе његове петочлане породице.

Горан Симијоновић из Страже – фото: Ризница

Златни момак из Страже – параолимпијац Иван Цветковић

Мештани Страже али и сви Срби са КиМ јако су поносни на Ивана Цветковића. Овај 28-годишњи, како га многи зову златни момак, освојио је недавно прво место у трци на 400 метара на европском такмичењу за параолимпијце у Пољској.

 Цветковић је учествовао и на бројним такмичењима и освајао медаље, међу осталима и сребрну медаљу такође на европском првенству у Берлину 2018. године.

У селу и међу својима му је најлепше, параолимпијац Иван Цветковић

Иван живи у својој кући недалеко од црке у махали Петровце. Свакодневно, како каже тренира, трчећи по локалним путевима, падинама и ливадама, а велика жеља и циљ су му да учествује на светком првенству за паралимпијце које би требало да буде одржано наредне године као и на наредним олимпијским играма.

С поносом каже да је из Страже где му живе, родитељи, браћа, пријатељи и родбина.

„Где год да се нађем поносно представљам боје отаџбине, трчим за своје село које носим у срцу, поносно јер сам Србин са Косова и Метохије“, истиче Цветковић.

Б.М.   

     

Повезани чланци

Back to top button