Са ансамблом „Агиа“ из Београда на Фестивалу Медимус у Призрену

Стајати овде на Косову и Метохији, у цркви Св. Спаса у Призрену, пред народом који је овде. То је заиста посебан осећај и велика част и одговорност на нама да се спремимо, осмислимо све и изнесемо концерт што боље“, каже Ивана Арсенијевић чланица ансамбла „Агиа“ који је одржао концерт на овогодишњем „Медимусу“ у Призрену.

У препуном атријуму цркве Светог Спаса у прелепој атмосфери ансамбл „Агиa“ је осим црквених химни и молитви, отпевао и неколико косовских песама.

Учесници фестивала и организатори су као и сваке године били смештени у манастиру Светих Архангела код Призрена, а своје емоције и утиске са самог наступа али и боравка на Косову и Метохији поделили су са нама чланови ансамбла „Агиа“: Ивана Арсенијевић, Биљана Старешина, Иван Нисингер, Зорана Срдић и Марија Јосиповић.

Ивана Арсенијевић истиче да се појање у атријуму цркве Св. Спаса другачије чује од појања на било ком другом месту:

„Ми смо певачки ансамбл „Агиа“ из Београда и негујемо старо црквено појање, познатије као византијско појање. Певамо из неонских записа то је древни начин записивања музике који се током векова и мењао и развијао, а такође на репертоару смо имали и неколико традиционалних косовских напева које смо ми по неком нашем осећају благо аранжирали. Велика нам је част да смо ове године својим концертом отворили шести по реду Медимус фестивал. Овде је дивна атмосфера, неки од нас су први пут ту, неки други, али увек волимо да дођемо, Призрен је диван и атријум цркве Св. Спаса је прави амбијент за музику коју ми негујемо и изводимо. Акустика је посебна, а тек осећај“, прича уметница.

Биљана Старешина је већ долазила и наступала у Призрену 2017. године на Спасовдан и радосна је што је могла опет да дође и опет доживи исте емоције за које нема правих речи да их опише.

„Тешко је причати о емоцијама овде јер ми недостају праве речи. Сваки пут кад дођемо је заиста преемотивно, толико доживљавамо и љубави и лепоте. Посебно место за све нас и драго ми је што сам имала прилику да се вратимо на Косово и волела бих и надам се да ће Господ да нас удостоји да долазимо што чешће јер стварно је привилегија доћи овде. Ово је земља наших предака, то се толико осећа и такав осећај нигде другде не постоји. Са великим нестрпљењем смо чекали полазак и са великом љубављу смо се припремале за долазак овде, јер не може се овде доћи било како. Та љубав коју осећамо за ово место вас тера да дођете у што бољем свом издању“, каже Старешина.

Трећи члан ансамбла Агиа, Зорана Срдић, је вероучитељ у једној школи у Београду и прву пут је дошла на Косово и Метохију. Све песме о Косову које је до сада певала, каже,  тек сада су добиле смисао:

„Моја највећа жеља да дођем на Косово и Метохију се испунила и све песме које сам до сада певала на свим концертима уназад и по Београду и по другим градовима Србије и по иностранству о Косову тек су сад добиле смисао, тек сад осећам шта сам певала. Призрен је заиста царски град и уопште Косово, како сам почела да посматрам, је метафизички појам за Србе. Осећа се овде права душа српског народа. Осећања су помешана од радости и усхићења до туге… Велика ми је част што сам могла да са својом групом бар мало развеселим и усрећим ове предивне људе овде, који су остали чврсто на својим огњиштима. Сузе су ми текле кад сам пролазила аутобусом и гледала, а царски град је један од најлепших градова који сам икада видела и предивни су људи које сам срела. Цео утисак је да треба што више да долазимо и помогнемо људе који овде живе. Они су срце Србије и они су уствари прави потомци цара Душана. Била би ми част да и даље долазим“, наглашава Срдићева.

Зорана ради у школи у Лештанима и Винчи где је много Срба који су отишли са Косова и Метохије после 1999.године. Деца са којом ради углавном знају песме са Косова и Метохије које она на часу уз градиво из веронауке обрађује. Али, како нам је рекла тек сад ће их она на прави начин анализирати:

„Сад следи да њихова наставница на један прави начин анализира све што смо до сад певали и што сам ја видела. Густа магла коју певам већ 25 година тек сада добија прави смисао. И сад видим шта је Косово равно и што је магла густа и да је овде заиста највећа светиња“.

Марија Јосиповић је дипломирани теолог и дугогодишњи хорски певач. Aнсамблу „Агиа“ последња се прикључила и озбиљније почела да се бави музиком на предлог Биљане Старешине. Она је до сада већ четири пута била на Косову и Метохији, два пута на слави у манастир Дечане, а два пута у Девичу. Са нама је поделила утиске са Медимуса, али и са ранијих путовања.

„Сваки долазак овде је нестваран, колико год су свима Дечани у срцу мени је Девич. Можда је то било тренутно осећање али ме потпуно освојио када сам први пут била. Монахиње су још увек у контејнерима биле, конак је био врло мали и ваљда та потресна сцена је остала дубоко урезана директно у срце. Били смо на литургији и то је нешто нестварно било, толико монаштва и много владика. Тада су још били владика Артемије и блаженопочивши митрополит Амфилохије и владика Атанасије Јевтић. Сада смо у Св. Архангелима и домаћини су дивни и отац Михаило и отац Николај и сви који помажу овде максимално се труде и хвала им бескрајно. За трпезом се певала песма Ораховцу где сам једном била и та песма ме увек потресе јер имам другарицу која је из Ораховца и њен тата много пати што је отуда избегао. На Успење смо били на литургији у Љевишкој и стварно је било предивно. И концерт је био величанствен, ми смо се потрудиле и уживале и надам се да је звучало лепо. Најјачи утисак је да смо биле где јесмо, Призрен је предиван али остаје неки жал што нема више Срба и што није више српски“, казала је Марија.

Једини мушки члан екипе Иван Нисингер иконописац, стални члан српско-византијског хора „Мојсије Петровић“  први пут je дошао на Косово и Метохију. Додуше, био је као четворогодишњи дечак у Пећи где му је деда сахрањен и после тога никад више. Видно узбуђен прича да је са радошћу прихватио позив да дође и ,“припомогне“  у појању екипи из Агие:

„Даме су ме позвале да гостујем, ја сам прихватио са великом радошћу и задовољством. Не могу да опишем како се осећам у Светој српској земљи, ово само може да се доживи. Слава Богу, благодаран сам што сам могао да помогнем и држањем исона да увеличам да испадне успешан концерт“.

Фото: О. Радић

Иван је дугогодишњи пријатељ са парохом призренским оцем Јованом Радићем, па је сусрет са њим у Призрену додатно увеличао његову радост:

„Отац Јован и ја смо пријатељи. И он је певао са српско-византијским хором Мојсије Петровић и имали смо пуно заједничких наступа у Београду и другим градовима. 2015.

смо по позиву сада блажено-почившег митрополита Амфилохија певали у Подгорици и увек смо се лепо дружили. Пуно ми је срце кад сам чуо да је постао свештеник и да је у Призрену, да служи у храму Св. Ђорђа. Моја порука свима који нису били је: Дођите, заиста је ово света српска земља. Ја сам пресрећан, осећа се велика светиња и да овде припадамо сви, да је Косово заиста срце Србије“.

Идеја фестивала Медимус почива на чињеници да је средњовековни музичар познат као Драган Призренац свирао на трговима Дубровника али и на крунисању цара Душана, 16. априла 1346. у Скопљу. Он је свирао царско коло уз пратњу лаутара. Један од зачетника и уметнички директор Фестивала „Медимус“ је др Дарко Карајић, покретач школе лауте у школству Србије и професор гитаре на Факултету музичке уметности у Београду

Фестивал је одржан шесту годину за редом, а био је посвећен 700 годишњици манастира Грачанице и спомену на њеног ктитора краља Милутина(1321). На Медимусu су у атријуму цркве Св.Спаса у Подкаљаји, у првој вечери одржани концерти ансамбла ,,Агиа,, и ,, VisAntiqua,,, док је концерт ансамбла ,,Медимус,, због епидемиолошке ситуације био отказан.

О. Радић

Повезани чланци

Back to top button