Prof. dr Radivoj Radić: Savremenici smo retrogradnih društvenih procesa u čitavom svetu

Istoričar – vizantolog, prof. dr Radivoj Radić kaže da je međunarodna politika izrasla u nakazno čudovište spremno da ruši sve pred sobom te dodaje da na tom planu ni istorijske istine nisu pošteđene.

U intervjuu za Riznicu profesor Radić govori o tome koliko je Vidovdan prisutan u našoj kolektivnoj sveti ali i o pojmu „postistine“ i opasnosti prisvajanja srpskog verskog i kulturno istorijskog nasleđa

  • Koliko je Vidovdan značajan za očuvanje nacionalnog identiteta srpskog naroda?

U pitanju je fenomen koji se označava kao „kultura sećanja“ i za koji stručnjaci smatraju da je univerzalan i sažet u odgovor na suštinsko pitanje „Šta ne smemo da zaboravimo?“ Štaviše, tamo gde je ovo pitanje centralno i gde određuje identitet i samorazumevanje grupe može se govoriti o „zajednici pamćenja“. Kada je reč o srpskom narodu, može se reći da je složeni istorijski, sociološki, etnološki, pa i psihološki kompleks koji označavamo pojmom Vidovdan, kroz dug proces izrastao u vertikalnu hronološku osovinu i svojevrsnu duhovnu ružu vetrova, dakle, u stožer nacionalnog identiteta srpskog naroda.

  • Kako tumačite inicijative pojedinaca da se Vidovdan predstavi kao nazadno, nacionalističko slavljenje „kulta smrti“?

Ako bismo tako razmišljali, onda bismo slavljenjem „kulta smrti“ mogli da označimo i čuveni događaj iz antičke istorije, bitku u Termopilskom klancu (480 g. pre Hrista), kada je Leonida, kralj Sparte, sa tri stotine svojih ratnika, junački poginuo u neravnopravnom boju sa Persijancima. Posredi je događaj koji je kao primer herojstva i uzvišene moralnosti ušao u udžbenike ne samo Grka nego i mnogih savremenih naroda. U našem slučaju, reč je o načelima koja su se taložila vekovima, koja su izdržala sud vremena, koja se moraju uvažavati i kojima se ne smemo rugati.

Tokom poslednjih decenija kosovski mit je zloupotrebljavan i korišćen u prizemne političke svrhe.

  • Da li se nacionalni kosovski mitovi mogu menjati i da li njihovo svesno napuštanje značilo i naš kraj?

Utisak je da su neki iz naše sredine doslovce i bukvalno shvatili proces globalizacije i fenomen kosmopolitizma o kojima se u savremenom svetu mnogo govori i čak isprednjačili u odnosu na shvatanja intelektualaca u društvima koja su civilizacijski ispred nas. Jednostavno rečeno, Francuz je najpre Francuz, pa tek onda kosmopolita i građanin sveta, Rus i Nemac takođe. Problem vidim i u tome što je tokom poslednjih nekoliko decenija kosovski mit zloupotrebljavan i korišćen u prizemne političke svrhe. To mu je, nesporno, nanelo mnogo štete i unekoliko zapretilo da ga devalvira. Hoću da verujem da kod nas nije na sceni svesno napuštanje jednog nacionalnog mita. Kako bilo, kosovski mit ostaje među Srbima kao svojevrsno opšte mesto u nacionalnom kulturnom identitetu.

Biografija

Radivoj Radić srpski je istoričar (vizantolog), univerzitetski profesor i naučni radnik.Rođen je uLivnu, 22. januar 1954.godine. Diplomirao je na beogradskom Filozofskom fakultetu na grupi za istoriju 1980. godine. Decembra 1985. godine odbranio je magistarsku tezu „Oblasni gospodari u Vizantiji krajem 12. i u prvim decenijama 13. veka“. Doktorsku disertaciju „Vreme Jovana V Paleologa“ odbranio je u decembru 1991. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na postdoktorskom usavršavanju bio je 1997/1998. u Centru za vizantijske studije Damberton Ouks u Vašingtonu. U Vizantološkom institutu SANU zaposlen je od 1978. Od 1994. Zaposlen je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao docent, a od 2007. je redovni profesor i šef Seminara za vizantologiju.Predaje i na Filozofskom fakultetu u Banjaluci od jeseni 1994, kao i na ilozofskom fakultetu u Nišu od jeseni 1999. godine. Istoriju Vizantije, a donedavno (novembar 2010.) i Istoriju Starog veka predaje i na Filozofskom fakultetu, Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.Do 2007. Radivoj Radić je učestvovao na tridesetak naučnih skupova u zemlji i inostranstvu i objavio je preko 120 naučnih radova. Za knjigu „Vreme Jovana V Paleologa (1332—1391)“ godine 1993. dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda za nauku. Saradnik je i „Enciklopedijskog prosopografskog leksikona vizantijske istorije i civilizacije“ koji se izdaje u Atini, kao i član redakcije Zbornika radova Vizantološkog instituta (ZRVI) i Srpskog komiteta za vizantologiju.Za knjigu „Drugo lice Vizantije“ dobio je nagrade Vladimir Ćorović (2015) i nagradu Veselin Lučić (2015) za najbolje delo objavljeno na Beogradskom univerzitetu. Pored akademske karijere, Radić se poslednjih godina naročito bavi i popularizacijom istorijske nauke i posebno vizantijske istorije.

  • Da li Kosovo određuje kulturni i duhovni identitet Srba?

U narodu shvaćena kao središnji događaj sveukupne srpske srednjovekovne istorije, Kosovska bitka je vremenom zadobila osobenosti nacionalnog mita. Tome je pogodovala i činjenica da je savremenih podataka o samoj bici bilo veoma malo. Tako je došlo do toga da istorijsko jezgro bude zaodenuto velom legende, koja je, opet, postepeno širena, unapređivana i, naposletku, preoblikovana u mnoštvo slojeva naracitivne tradicije. Ovaj model bio je veoma podesan za određivanje i promovisanje moralnih obrazaca i vrednosti u dugim i tegobnim vekovima turkokratije kada srpske srednjovekovne države više nisu postojale. Uz to, sećanje na davno prohujalu srednjovekovnu prošlost ne samo da je bilo ugrađeno u folklor i usmenu tradiciju, nego je i očuvalo metafizičku svest o srpskoj državnosti. Merodavni stručnjaci smatraju da u čitavoj evropskoj istoriji nije moguće naći bilo kakvo poređenje sa snažnim utiskom i posledicama koje Kosovo – sa idejom žrtve, mučeništva i poimanja „svete zemlje“ na kojoj se bitka odigrala – ima na srpski nacionalni psihološki profil.

Svedoci smo da se odnedavno pojavio i problematičan pojam „postistine“ ili „proglašene istine“ u kome se istina u najmanju ruku relativizuje, a u stvari umnogome degradira.

  • Albanska javnost na Kosovu i Metohiji danas insistira na teoriji da su današnji Albanci potomci Ilira i da su im Srbi po dolasku na Balkan oteli Kosovo, kao i da su na temeljima albanskih crkava i manastira sagradili svoje. Šta je pozadina ovakvih tvrdnji?

Albanci se u istorijskim izvorima prvi put pominju tek 1043. godine i nisu direktni potomci Ilira, kako smatraju njihovi naučnici. Sačuvana istorijska svedočanstva jasno i nedvosmisleno kazuju da albanskog prisustva na današnjem prostoru Kosova i Metohije do kasnog srednjeg veka nije bilo. Zbog toga se u pomanjkanju bilo kakvih istorijski verodostojnih argumenata poseže se lažima, poluistinama, falsifikatima. Sve se to, naravno, čini u cilju dokazivanja navodne albanske vekovečnosti na prostoru Kosova. I, štaviše, na njima se besomučno istrajava kako bi im se, eventualno, udahnula nekakva, makar slabašna, doza uverljivosti. Uprkos svoje potpune neutemeljenosti, takve istorijski proizvoljne, a albanskoj strani poželjne pseudoistorijske koncepcije, ne bi trebalo potcenjivati.

  • Da li je u tom slučaju moguće da Albanci srpsko kulturno nasleđe na Kosovu i Metohiji proglasi za kosovsko, odnosno svoje?

Na žalost u vremenu u kome živimo takva mogućnost postoji. Savremenici smo retrogradnih društvenih procesa u čitavom svetu u kojima je politika, ona međunarodna naročito, izrasla u nakazno čudovište spremno da ruši sve pred sobom.

Na tom planu ni istorijske istine nisu pošteđene. Svedoci smo da se odnedavno pojavio i problematičan pojam „postistine“ ili „proglašene istine“ u kome se istina u najmanju ruku relativizuje, a u stvari umnogome degradira. „Ultramoderna“, sveobuhvatna i zastrašujuća reč, koja naročito vređa istoričare od zanata, podrazumeva stanje u kome su činjenice manje uticajne u uobličavanju mišljenja javnog mnjenja, dok u prvi plan izbijaju emocije i lična uverenja. U tom se pojmu, dakle, svesno zamagljuju granice između istine i poluistine, između istine i laži, što, naravno, stvara dodatnu konfuziju u kojoj se sve rasplinjuje u neki poželjni narativ, koji se, opet, koristi u razne, ali najmanje naučne, svrhe. Nikako se ne možemo i ne smemo osloniti na pomalo izlizanu floskulu da istina i pravda na kraju uvek pobede. Ne treba gubiti iz vida činjenicu da njihova pobeda katkad dođe kasno, kada su neki istorijski procesi uveliko i nepovratno završeni, te one samo poprime obeležja slabe utehe i nedovoljne satisfakcije. Potrebno je, iako se to možda može učiniti nepotrebnim i besmislenim, hitro reagovati na sve pokušaje da se naši spomenici na Kosovu proglase nečijim drugim nasleđem. Naravno, svestan sam da to nije nimalo lak zadatak.

A.I. – G.M.

Povezani članci

Back to top button