Прича о Милени или живот омеђен успоменама

Милена Павићевић (85) живи сама у старом кућерку у центру Гњилана, једино друштво су јој  мачка Дикица и успомене на прохујалу младост.  

У строгом центру Гњилана, на простору од 165 квадрата стали су читав живот и имовина Милене Павићевић. Трошни кућерак, са свих страна света наткровиле су крошње дрвећа, па у малену калдрмисану авлију, чак и кад је сунце у пуној снази, тешко да може да пробије који зрачак.

Метална зелена капија и стари зид са по којим исписаним графитом и бодљикавом жицом, на чијем су врху амерички војници КФОР-а развукли бодљикаву жицу,  деле Миленин свет од овог спољашњег, који убрзано стреми негде и нечему.

Маленино царство мира и тишине у строгом центру Гњилана, фото: Ризница

С друге стране зидина, историја у речи и слици. Трошна кућа још из међуратног времена, када је мала косовска касаба почела да се умива и кити западним вредностима и напушта наметнути дуговековни турски стил градње и архитектуре. 

Каменом поплочана авлија кроз коју се Милена с муком креће, старе фотографије и укупно 150 књига. То је читаво богатство ове времешне жене.

„Увек сам волела да читам, а сада немам шта, само онај лист „Треће око“ када ми купе. Све књиге које имам у кући сам прочитала и ту су негде закључане“, прича Милена док кажипрстом  упереним у слепоочницу показује на своју главу.

„Моја пријатељица Оливера каже да поново чита Ану Карењину, ја не могу, шта сам прочитала-прочитала сам, шта сам запамтила – запамтила сам,  два пута исту књигу не могу да читам“, прича. 

На крају дворишта од једва двадесетак квадрата, чесма.  Крај ње уредно послагани опрани судови. Милена никада није била у радном односу, никада се није ни удавала, а кућу у којој живи мајчино је наследство.

Фото: Ризница

„Мој прадеда по мајци доселио се овде из Велеса још за време Турака. Они су му дозволили да живи ту, а град је још био у настајању“, прича старица споро и значајно, онако како се деци препричава породична историја да би је разумела и сваку реч добро упамтила.

На тренутак прекида причу и одлази у кућу, недуго затим износи већу црно – белу фотографију урамљену у старински рам. Дланом пажљиво скида прашину. Сетно погледа у фотографију пре него је окрену према нама.

„ Била сам млада и лепа, ово су ме фотографисали када сам имала 20 година, а судбина је хтела да се никада не удам, шта ћу, тако је како је“, прича Милена док се из боје гласа наслућује да се одавно помирила са својим усудом. 

Миленин отац био је  учитељ, родом из околине Даниловграда. Овде је дошао на службу где је и упознао њену мајку која је радила у пошти на телеграфу.

„Ова кућа и успомене су све што ми је остало и са чиме живим“, казује.

 Шта ће бити са овом кућом и имањем када вас једном не буде било? – питам.  

„Ништа, узеће је ови“, одговара и главом показује према излазним вратима.

Који ови?

„Ови, што су свуда около. Долазили су више пута да питају, те треба им плац за ординације, те за радионице али ја док сам жива нећу да продајем“, изричита је Милена.

Милена је последњи пут попила лек када јој је било 24 годинe, Фото: Ризница

У малу авлију оивичену бодљикавом жицом ретко ко долази.

„Наши Срби избегавају да ми долазе јер сам ја суботарка, али опет из села кад доносе намирнице на пијацу сврате и питају ме да ли ми нешто треба и ја купим од њих брашно, млеко, јаја, воће и поврће.

Пензија од 18 000 динара јој је, каже, довољна за све што јој је потребно. Друштво јој прави мачка. Дошла је од некуд, настанила под тремом, а Милена ју је назвала по мајчиној другарици из младости, тета Дикици.

„Зна она да ја волим све животиње, зато и не користим животињско месо у исхрани. Ја сам вам од ране младости вегетаријанка, а од своје 24 године код доктора нисам била нити пијем икакав лек“, открива старица.

И у осамдесетпетој непогрешиво решава осмосмерке, фото: Ризница

Последњи пут је напустила своје двориште 17. марта 2004. за време погрома. Једва је, каже, издржала до септембра у Шилову где је била принудно смештена. Уз помоћ америчког КФОР-а исте јесени се вратила у своје двориште и више га није напуштала.

Из свог малог света ретко излази јер је снага полако напушта, а ноге издају.

„Овде ми је најбоље са њом – осмехује се док мази мачку која се у међувремену већ угнездила у њеном крилу.

Дан у смирају полако гаси августовску жегу која се надвила над градом. Пале се прве светиљке и опомињу нас да морамо назад.

Милена нас испраћа али се даље од капије на одмиче. Одмахује на растанку и каже:

„Ако вас пут нанесе овамо донесите ми, молим вас неку књигу за читање и укрштене речи ако се сетите“…

И. Миљковић

Повезани чланци

Back to top button