„Постоји смисао“- осврт на збирку поезије Милице Станојевић

Ко није тражио смисао живота, није ни живео“

                                                                      (Јован Дучић)

Многи наши и страни књижевници у својим делима приповедали су, певали о постојању смисла и бесмисла. Песници, својим језгром мисаоних сензација досежу до трансцендентног, тражећи смисао, у амплитудама између добра и зла, светлости и таме, прошлости и будућности, радости и туге. 

Увек постоји смисао, али га често, у сасвим обичним ритуалима, догађајима, сусретима, на нечије „добро јутро“ или „добар дан“ не видимо, не препознајемо, већма обузети нечим много важнијим и привлачнијим што нам бреме садашњице намеће, журимо, да похрлимо за нечим, само наизглед вреднијим и привлачнијим.

Смисао је, заправо, у нама самима, у оном најскривенијем делу душе одакле треба да га изнедримо… смисао је у сваком нашем упућеном осмеху, у енергији коју стварамо чинећи добро, у додељеном комплименту, умерености и скромности, у кишном дану, у јутарњем спремању за одлазак на посао, у свакој упућеној реченици која има добру намеру, смисао је у нашој радости буђења. Треба се уздићи изнад малодушности свакодневице, да нас ошамари свако ново свитање и радости дечије.

Смисао је у вери и молитви, у истрајности наше пожртвованости за друге, у љубави према животу и свом завичају, у добрим делима.

Милица Станојевић, управо, у истоименој збирци својих песама, говори о таквом смислу.

  Збирка песама „ПОСТОЈИ СМИСАО“ М.Станојевић састоји се из три дела:

1. СВИ МОЈИ СЕПТЕМБРИ – мисаона поезија

2. ГОСПОДЕ – родољубива

3. НИСМО СЕ ДОГОВОРИЛИ – љубавна

У првом делу збирке СВИ МОЈИ СЕПТЕМБРИ присутни су мотиви носталгије за прошлим временима.

Тако се, у песми „Често изгубе људи“ док „живот без живота људе умори“ треба проникнути суштину живљења, заронити најдубље, у смисао постојања човека и извући оно добро, које је негде дубоко скривено.

„Свет о коме су ми причали“ , исказани су машта и сан о свету који окружује песничког субјекта, док у песми „У ноћима бесаним“:

                  „суза се скамени

                   На уснама плачу заробљене речи.“

Прикрадају се немири, узнемире ноћи док мисли плачу. Међутим, императив песникиње је да „Тражимо радост“, јер:

                    „човечност, доброту, заробио мраз“,

опомиње да радост треба налазити у свему, да одбацимо оно што нам душу квари.

Песма „Сви моји септембри“, како је и насловљен први део збирке, оставља утисак носталгије за временом које је прохујало и буди ону најтананију емоцију од које срце затрепери:

                      „све јесени прошле уз мене се свију

                        Док очима скупљам разбацане звезде..“

Песма „Путеви и пруге“ исказује дух расутих година , где је присутан мотив дуда, који је, остао у свести песничког субјекта да битише и сећа на безбрижне дане када се сневало најлепше:

                       „под крошњама дуда још трепери машта“.

 Такође је у песми присутан и мотив прве љубави док је у песми „Радост првог снега“ мотив празника.

У песми „Испричаћу ти“, песникиња, у иманентну црту своје поезије утискује мотив изгубљеног града. Пева о мосту, реци, дрвореду кестенова..о сећању које оживљава. „Тишином“, проговара, у име свих људи који се боје да искажу, у страховима од самих речи своје невоље, од унутрашњих колебања пред свеопштом неправдом. Песмом „У нама“ дат је контраст. Све је састављено и растављено. Шта се то у нама збива, у часовима најнежнијим, када душа сања, у часовима немирним од лутања, кроз поветарце заборава..У песничком субјекту ломе се надања, збрајају грешке, оживљавају туге.

У песми „Огњиште“ назиру се мотиви Шантићеве елегије „Претпразничко вече“. Осети се сета прошлих времена, огњишта које је окупљало..говори о свим људима који су остали без својих огњишта:

                      „ми развејани ко пахуље на ветру

                        У коси чувамо мирисе огњишта

                        Где нас мајка чека раширених руку

                         А отац бадњак пали у свитање рано“.

Песмом „Разочарани у сутра“, песникиња проговара  у име свог народа, расељеног, у име разорених градова, недовршених детињства, растрзаних младости, на егзистенцијалном раскршћу, али, са поруком:

                       Још нам је вера у сутра водиља“.

Песма „Ђурђевдан“ је симбол пролећа која у песникињи буди некадашњу срећу мириса ђурђевка и живот безбрижан.

ГОСПОДЕ, наслов је другог дела збирке песама М.Станојевић, где косовски завет светли кроз спомен Видовдана као постојању нашег идентитета, заштитником и чуваром свеколиког српског рода. „Грачаницу“ чува, не да, јер, без ње, нема ни нас. „ Над црквом Светог Илије“, замишљена, забринута, стоји, али, љубављу божјом испуњена, молитвом и вером напојена.

Кличе, моли, да милост јој срце настани. Песмом „Господе“, моли за спас, за љубав, за добро. Молитве су упућене и „Светом Јовану“ у истоименој песми да нам пут осветли, усмери намере, исправи мисли необуздане.

Песмом „Свети Сава“ надахњује да следимо светосавски пут, онај хришћански, једини прави. Пева о Светим архангелима, где цар Душан чува град, Призрен. По завршетку овог дела збирке, песникиња, свесрдно, захваљује Господу:

                     „Хвала ти, што ме живот није уморио

                      Што сам себе надом задужила“.

НИСМО СЕ ДОГОВОРИЛИ – у трећем делу збирке песама песникиња говори о најузвишенијем осећању  – пева о љубави. Љубав, вечита инспирација и надахнуће због које постајемо нежнији и ведрији али и тужни и чежњиви.

Шта је љубав него врлина узимања и давања, како из стихова песникиње наслућујемо. Из љубави све почиње, она је велика тајна, потпора, с једне стране и велика туга, с друге.  Каткад нам неспоразуми наруше ауру, те се осети сетна мелодија мисли јер „окрњени уздаси“, како песникиња каже, у песми „Ми више нисмо исти“, неку тугу носе.

У песми „Једном“, дотакла се чак и пролазности живота и поручује да живот истински треба живети и љубав љубити да се не би, касније, покајали. Она казује једну велику истину, јер, заборављени у метежу личних заблуда, често занемарујемо љубав. А љубав, као свеопште добро, само нам добрим може и вратити.

Поезија Милице Симоновић, истовремено, и растужује и надахњује, сетна је и узвишена, јер се песникиња, на себи својствен начин буди, бори са свим недаћама, тражећи смисао, јер, вратићу се на речи нашег великог песника, Ј.Дучића „Ко није тражио смисао живота, није ни живео“, а наша Милица истински, воли живот и смисао је пронашла и поделила га са нама а ми смо јој захвални на томе!

Радмила Миљковић

Повезани чланци

Back to top button