Политикин Забавник данас слави 82. рођендан

Први број Политикиног Забавника изашао је 28. фебруара 1939. године. Ово је српски часопис који ужива култни статус у поп култури Србије и бивше Југославије. У почетку је штампан у облику дневних новина, а излазио је двапут недељно, уторком и петком. Трећину часописа чине стрипови, док друге две садрже чланке о науци, уметности, природи, историји, музици, интересантним догађајима из живота, и често су писани у забавном духу.

 Слоган часописа је: За све од 7 до 107. У 2006. години проглашен је српским „супербрендом“. Данас је просечан тираж часописа 37.000, док је на врхунцу, током седамдесетих година 20. века, достизао и тираж од преко 300.000 примерака. Сви бројеви Политикиног забавника могу се прочитати бесплатно, на званичном сајту Политикиног забавника. У одељку Архива налазе се издања од првог броја, па до оног који је објављен месец дана пре последњег издатог броја.Поводом дана државности 2020. часопису је додељен Сретењски орден трећег степена.

Првобитну редакцију листа чинили су новинари Политике, на челу са Владиславом Рибникаром, Душаном Дудом Тимотијевићем и Живојином Батом Вукадиновићем. Они су били ентузијасти, око којих се окупљала српска интелектуална левица касних 1930-их година. Њихова замисао је била да направе часопис који ће се састојати од романа, прича и стрипова.

Дана 31. децембра 1938. године дневне новине Политика објавиле су јавни конкурс за име новог издања. Од 34.998 пристиглих купона, једна петина гласала је за име „Политикин Забавник“ између осталих предлога. Званичном кумом Политикиног Забавника проглашена је тада деветогодишња Антонија Савић, чији је купон извучен из бубња. Први број часописа изашао је 28. фебруара 1939. године. Штампан је у облику берлинера. Имао је дванаест страница штампаних црно-бело. Четири од њих штампане су са додатком црвене боје и њених тонова. Концепт Политикиног Забавника био је избалансиран однос између стрипова и текстова, попут романа, прича и занимљивости.

Као уредник стрипа, Дуда Тимотијевић био је главни преводилац америчких дневних и недељних стрипова. Био је „кум“ многим Дизнијевим јунацима, дајући им српска имена у односу на њихов физички изглед.

Главна разлика између Политикиног Забавника и конкурентских стрип издавача, попут Мике Миша и Микијевог царства били су текстуални делови, који су садржавали укрштене речи, романе, Риплијеву рубрику Веровали или не!, репортаже од науке до спорта и велики број кратких, интересантних и научних текстова. Осим тога, имао је ексклузивно право на, у то време у Србији јако популарне, стрипове Волта Дизнија.

Просечан тираж часописа достигао је цифру од 41.000 по издању, што је у то време био огроман број. Бомбардовање Београда у II светском рату прекинуло је издавање часописа. Последње предратно издање (број 220) изашло је 4. априла 1941. године.

Убрзо након што се рат завршио, нови комунистички режим није трпео стрипове и забранио је њихово издавање. Образложење је било да су стрипови продукт капитализма. Међутим, након гашења совјетског утицаја у Титовој Југославији, а нарочито после сукоба са Стаљином и периода Информбироа, забране везане за културу почеле су да слабе. Прво је почело са карикатурама и анимираним филмовима, а нешто касније почело се са објављивањем стрипова у различитим едицијама.

Седам година након завршетка II светског рата Владислав Рибникар је одлучио да поново покрене часопис. Прво послератно издање изашло је 5. јануара 1952. године. Главни и одговорни уредник био је Коста Степановић, а његов први заменик Богдан Поповић, који је касније такође постао уредник. Према легенди, чију је истинитост данас тешко доказати, услови за то створили су се након посете атинског представника компаније Волт Дизни. Он је предложио Титу да врати стрип издаваштво у Југославију.

Шести јануар 1968. године представљао је историјски датум за часопис. Никола Лекић, главни уредник у то време, променио је формат издања са новинског у формат часописа. Такође, часопис је почео да излази у боји. Још једна значајна иновација била је стрип на више страна у средини часописа. Пре тога Политикин Забавник је објављивао само стрипове у каишевима и на појединачним таблама. Овај додатак садржавао је део комплетне епизоде стрипа подељене на 2-3 наставка. Од 1971. године, Политикин Забавник почео је да излази и на латиници и на словеначком језику, да би на врхунцу популарности, 1975. године, достигао тираж од 330.000 примерака по броју.

Након распада СФРЈ, Забавник је током 1990-их наставио да излази само ћирилицом. Почетком јануара 1993. године, Политика је на насловној страни објавила наслов: „Санкције протерале Пају, Микија и остале Дизнијеве јунаке.“ Увођењем санкција СР Југославији, Дизнијеви јунаци престали су да излазе у свим Политикиним издањима. Током трајања санкција, Паја Патак који продаје новине, заштитни знак који се налази у горњем десном углу часописа уз његов лого, био је обојен у црно, тако да се могла видети само његова силуета. Након престанка рата и санкција Пајин лик је поново враћен. Политикин Забавник је изразио сличан протест и током бомбардовања СРЈ, када је на црној насловној страни осванула глава Микија Мауса који је шакама прекрио очи. Током ратних година Политикин Забавник је често излазио на лошијем папиру, мањем броју страница, и на већем броју црно белих страница него раније. Стрип Мики, који је редовно излазио на последњој страници, заменио је стрип о мачку Гарфилду, све до 1. марта 2013. године, од када се на последњој страници налази стрип о Паји Патку.

Почетком 21. века Политикин Забавник почиње да излази на финијем папиру, повећаном броју страна и комплетно у боји, што никада пре није био случај.

Повезани чланци

Back to top button