Писмо са Косова – Липљан који нестаје

Прошле године су долазили у порту са албанским заставама да се фотографишу испред старе цркве, неколико дана пре доношења одлуке о њиховом чланству у Унескоу. Ваљда су мислили да ће их примити, па су долазили да Србима ставе до знања да је и то њихово.

У било које доба дана да одете у Липљан, наћићете Србе код бунара који се налази у непосредној близини порте. То је једино место, изузев две продавнице и мале кафане, где могу да се окупе и разговарају. Код бунара се налазе и две тезге на којима Срби из околних места продају поврће, млеко, сир. То је простор од 20 квадрата, и то је њихов центар света.

На путу до бунара срела сам Николу – младог породичног човека – који ми рече како је изашао да поприча са њима и чује новости. Када је пре 17 година почело окупљање Срба код бунара, Никола је био ђак, сада је већ зашао у тридесете и обавезно део дана проведе на том месту.

Питам их шта је ново у Липљану? О чему расправљају на сабајле.

„Хоће да нам граде Исламски културни центар”, рекоше у једном гласу.

„Што вама да граде такав центар”, питам их збуњено.

„Не баш нама, али биће у овом нашем делу града, тик уз порту наших цркава. Још нам је само то фалило да почну масовно да се окупљају на само 30 метара од нас”.

На самом улазу у српску улицу, где је сада у приватној кући смештена општина и у истом дворишту амбуланта у контејнерима, налази се плац од четири ара, где је некад била канцеларија за потребе муслиманске заједнице. Остаци те мале куће, пропале од старости, и сада се виде. Читав плац је зарастао у коров и највећим делом се „граничи” са портом. Липљанчани причају да нико не спори њихово власништво и нема ништа против да они саграде кућицу по узору на стару, али је проблем што они хоће да зидају зграду од четири спрата.

ПРАВО МЕСТО ЗА ИСЛАМСКИ ЦЕНТАР

„У основи зграда ће бити на темељима старе куће, али ће ићи у висину. Чули смо да је отац Срђан, наш парох, успео да одложи њихов план, али не верујемо да ће успети да спречи зидање зграде. Спровешће они у дело оно што су наумили. Тако су нам и порушили зграду школе из 1856. године – једну од најстаријих школа на Балкану – и на том месту направили парк. Бунили смо се колико смо могли, али ништа. Тако ће бити и сада.”

У Липљану, малој вароши 16 километара удаљеној од Приштине, до 1999. године Срби су били у већини, односно у самом граду је живело 15 албанских староседелачких породица. Није било џамије. Тренутно у Липљану живи око 500 Срба или мање од десет одсто од укупног броја становника. Пре више од десет година направљена је и прва џамија. Зграде без посебног урбанистичког плана ничу као печурке, а све што може да подсећа на Србе полако нестаје.

Липљан је имао све институције: зграду општине, полицијску станицу, суд, нов Дом здравља, засебне зграде породилишта и стоматологије, обданиште, основну и средњу школу, у којима је у две смене наставу слушало 2.000 ђака из свих српских села у општини. Биле су ту бројне фабрике, између осталих и фабрика Кока-коле.

„Заувек ћемо жалити што никавог плана није било 1999. године да се народ боље организује, да опстанемо и од Липљана направимо центар свих Срба из овог дела Косова и Метохије. Имали би тако српски град и јужно од Ибра, не би нам институције биле по сеоским кућама у Грачаници. Народ је 1999. једноставно остављен, и све што нам се сада дешава је резултат тога”, причају Липљанчани.

Из Липљана су Срби у паници отишли за неколико месеци. Сви који су остали у улицама даље од цркве отерани су у марту 2004. године а њихове куће су запаљене. У најудаљенијим улицама тих дана су Србе убијали. До 2005. године већина тих згаришта је продата Албанцима, а преостале Србе су сатерали у ћошак. Албанци поседују више од 90 одсто града, и не стају. Стално смишљају планове како на лукав начин да их отерају – ту шаку јада што живи око цркве. Изградња центра баш на том месту није ништа друго него још један вид притиска.

Одмах преко пута места где поменути центар треба да се прави, налази се зграда од седам спратова испред које је Драгољубова брвнара. Зидање вишеспратнице је спорно јер једним делом улази у заштићену зону због цркве Ваведења Пресвете Богородице из 14. века. Управо због те заштићене зоне Исламски културни центар не може да буде зидан на четири спрата, али, ако зидање зграде нико није спречио, сигурно неће ни центра.

Стара црква Ваведења Пресвете Богородице коју коју окружују вишеспратнице и поред које се планира изградња исламског центра, фото: Ризница

О ДРАГОЉУБОВОЈ БРВНАРИ

„Брвнара је и даље ту“, кажем им. „Где је Драгољуб? Зашто је кафана затворена”?

„Да си жива и здрава, Драги је умро пре неколико месеци. Страшан стрес је доживео оним привођењем због запаљене цигарете и месецима после био је напет и нервозан. Стално је чекао нови упад инспекције и полиције, стално је нагађао шта ће следеће да смисле да га истерају одавде. Био је болестан и заиста се држао јуначки, али срце није издржало. Оно је пукло од њиховог притиска.”

Драгољубова брвнара богатом Албанцу затвара прилаз до нелегалног паркинга који гради испред поменуте зграде. Сада у Липљану преостали Срби сваког дана чекају да дођу машине и сруше малу и трошну кафану.

„Гледаћемо рушење наше брвнаре, то је једино што можемо да урадимо. Тај догађај је за памћење, јер са њом нестаје један део нас. Још један траг да смо овде живели. Ми смо најбољи пример како нестаје све српско са Косова и Метохије”.

„Објасните ми то”, кажем им.

„Сада кидишу кроз институције, и за све имају објашњење, штуро и без логике, али им пролази. Зар ова наша прича није прича Урошевца, Приштине, Призрена, Обилића? Негде је било више негде мање Срба, али на све је примењен исти сценарио. Срби полако нестају са Косова и сваки траг им се брише. Десет великих српских села одузето је општини Липљан и Ахтисаријевим планом припојено општини Грачаница, која ради по такозваном косовском систему. Ни то није било случајно.”

Срби који се одлуче да продају своје куће сада добијају и по 17 хиљада евра за један ар. Они који покушавају да опстану муку муче са младим Албанцима који готово свакодневно провоцирају. Пишу им по кућама „УЧК” и друге гадости. Они то прекрече и чекају нове написе. Пишу и по цркви. Целе зиме су их гађали грудвама снега када их виде на улици. Прошле године су долазили у порту са албанским заставама да се фотографишу испред старе цркве, неколико дана пре доношења одлуке о њиховом чланству у Унескоу. Ваљда су мислили да ће их примити, па су долазили да Србима ставе до знања да је и то њихово.

Српска кућа у ужем центру Липљана окружена вишеспратницама чека на албанског купца, фото: Ризница

Оно што је на мене оставило посебан утисак у разговору са преосталим Србима у Липљану, јесте њихово објашњење како свакодневно једно осећање потискује сва друга.

„Немоћ због свега што нам се дешава потискује наше незадовољство, бес, жељу да нешто урадимо, да се организујемо и пружимо било какав отпор. Шта год да нам падне на памет да можемо да урадимо, схватимо да смо немоћни, да нисмо слободни, да смо остављени и незаштићени. Сада су кренули да нам отимају и ово парче нашег неба, око наше порте, и ми од јутрос о томе расправљамо. Никога није брига за Србе са Косова и Метохије. Цео свет и сва политика се своди на однос Републике Србије према Албанцима, наша права нико не помиње. Ми смо колатерална штета. Тако је већ више од сто година”.

Јања Гаћеша – Нови стандард

Повезани чланци

Повезано
Close
Back to top button