Nova crkva u selu Vuča i njen ktitor

Na Kosovu i Metohiji, i to u onom delu koji je meta stalnih provokacija i političkih nadmudrivanja, osveštana je nova crkva posvećena Svetoj Trojici.

Vuča je selo kraj Sočanice, Sočanica je kraj Leposavića, a Leposavić na ulazu u Kosovo i Metohiju iz Raške. Ovo podkopaoničko selo ima oko 150 kuća, oko 400 ljudi, dok je broj dece u osnovnoj školi blizu pedeset. Četiri razreda deca pohađaju tu u selu, a od petog do osmog putuju za Sočanicu.

U srpskom selu od uvek vodeću ulogu imaju pop, učitelj i predsednik Crkvenog odbora. Ovde je revnosni sveštenik Bojan Branković iz Grnčara kod Vitine. On je na ovoj svečanosti proizveden u čin protojereja.

Učiteljice su dve: Zagorka Miladinović koja uskoro odlazi u penziju i Milica Vlašković (devojačko Milojević).  Na čelu Crkvenog Odbora koji strpljivo čeka ovaj dan, jeste domaćin Vlado Savić. 

Dan osvećenja seoske crkve protekao je kako se zamisliti ne može. Ne može se baš dobro ni rečima opisati. Jer, radost se vidi na licima, svečanost se oseća u srcu, a blagodat treperi svuda. Nebo se spustilo na zemlju ovog trinaestog avgusta. 

Besedeći Vladika Teodosije je istakao značaj svetinje za narod ovog kraja, ali i liturgije kao stalnog sjedinjavanja sa Gospodom kroz sveto pričešće. Prilikom osveštanja hrama, najvažnije je osveštanje Časnog Prestola u oltaru.

„Mi smo danas u Časni Presto ugradili  deo moštiju Svetog Stefana Dečanskog.  Prilikom presvlačenja moštiju svetog Kralja u manastiru Dečani odvojili smo deliće moštiju i ovo je prvi put da smo deo ove svetinje preneli na drugo mesto. To je još jedna blagodat  ovoga hrama“- rekao je Vladika Teodosije.

„U selu se nalaze ostaci istorijskih spomenika. Kod Zapisa su ostaci i temelji stare crkve sa stoletnim brestom “zapisom”, koji seljaci zovu Duhovi, jer se na taj dan ovde održava sabor.

Ispod brda Vrapci, a na levoj obali vučanske reke nalazi se vučanska crkva posvećena sv. Trojici. Po predanju tu je bila grčka crkva. Danas su to ostaci crkve od velikih tesanika i delova “grčkih” i rimskih nadgrobnih stena i miljokaza. U blizini crkve nalazi se nekoliko nadgrobnih spomenika srpskih vojnika izginulih u Prvom svetskom ratu. U ataru sela Vuča na zapadnoj strani nalazi se termomineralni izvor banje Vuča (550 m).

Na osnovu merenja vršenih u julu mesecu izdašnost izvora kreće se od 0,12 do 0, 20 litara u sekundi, a temperatura vode  kreće se od 26 do 36 stepeni. Hemijski sastav vode nije ispitivan. Međutim, preovlađuje sumpor, koji nije teško ustanoviti po karakterističnom mirisu. Voda je lekovita, što potvrđuju i posetioci iz raznih krajeva zemlje, narod je koristi za lečenje kožnih i reumatičnih bolesti. Na izvorima su napravljeni izvori od betona.“  

Temelj za gradnju nove crkve postojao je još iz  poslednje decenije  dvadesetog veka. Međutim, morao je da bude  dodatno ojačan kako bi mogao da izdrži konstrukciju za budući novi hram Svete Trojice. Gradnja je započeta 2009. godine. Dve najveće uplate porodice Perenić bile su 2009. i 2011. godine. Krst na kupoli vladika Teodosije  osveštao je 2013. godine. Zvona su koštala 420.000 dinara. U međuvremenu je postavljena ograda i česma, iskopan je bunar. 

O malom čoveku Zakheju i gostoljubivom Avraamu

„I ušavši u Jerihon prolažaše kroz njega. I gle, čovjek zvani imenom Zakhej, i on bješe starješina carinika, i bješe bogat. I tražaše da vidi Isusa ko je on, i ne mogaše od naroda, jer bješe maloga rasta. I on potrčavši naprijed, pope se na divlju smokvu da ga vidi; jer je trebalo tu da prođe. A kad  Isus dođe na ono mjesto, pogledavši gore, vide ga i reče mu: Zakheju, siđi brzo; jer mi danas valja biti u  domu tvome. I siđe brzo; i primi ga radujući se. “(Jevanđelje po Luki 19. 1-6)

Sa Zakhejem je uporedio Vladika Teodosije Hraneta, Kranislava Perenića, domaćina iz Dobrotina. Bilo je to 6. oktobra 2014. godine kada je Vladika pristigao pred Hotel „Konstantin“ u Lapljem Selu. Brojna familija i prijatelji radosno su dočekali svog pastira da osvešta ovo lepo zdanje u kome će se u budućnosti dočekivati hodočasnici manastira na Kosovu i Metohiji, ali i svi putnici namernici, ljudi dobre volje i primerenog ophođenja.

„Gostoljublje se poštuje i u drugim verama, ali hrišćanstvo je istaklo gostoljublje kao dužnost i obavezu. S druge strane blagodarnost za gostoljublje ne manje je dužnost i obaveza za hrišćane“, piše Vladika Nikolaj u Prologu. Zbog neprestanog gostoljublja, monahinje iz manastira Gračanica, Hraneta upoređuju sa Avraamom. 

Jer, Hranetova dobrota, hitrost i radost je monahinjama neprestano na usluzi. Ako treba nešto da im kupi na pijaci, za njega je lakoća, ako treba da preveze veću količinu nečega, kombi je uvek spreman. Ako se kupuje roba iz magacina, za manastire je obavezan popust. Verovatno će najveći blagoslov za ovu porodicu biti onaj koji je  izgovorila mati Teodora, sada igumanije manastira Gračanica. „Dabogda mu se deca trojanila“…

Neizbrojana dobročinstva

Povod za ovu molitvu, blagoslov bio je sledeći:  Bio je letnji dan, sunce pripeklo, a u daljini su se gomilali tamni oblaci i spremalo se nevreme. Prolazeći kombijem iz Lapljeg Sela prema Gračanici primetila sam monahinje u manastirskoj njivi, dublje od puta. „Sigurno sakupljaju seno “, zaključio je Hrane. Ubrzo smo se vraćali istim putem. One su još uvek bile u polju. Vetar je snažno duvao u crne odežde monahinja. „Sad ću da pošaljem moje momke da to završe za čas “, kazao je Hrane.

Nekoliko mladića sa vilama i grabuljama najpre je zbunilo sestre, ali su ubrzo osetile lakoću završenog posla. Mati, koja je sa sestrama bila na njivi, iz srca je blagosiljala. Kada sam pitala mati šta znači „Dabogda se trojanila…“odgovorila je: „Da im se rađaju trojke! Moja baba je tri puta rodila po tri sina.“ 

Mati je imala status najdragocenijeg gosta kada bi došla da trguje kod Hranotovih sestara. Nisu mogle da je se naslušaju. Taj dan za njih je bio praznik.

Ima sigurno mnogo, mnogo pohvala i zahvalnosti u ovom kraju za Hraneta, Kranislava Perenića. Zahvalne su mu starice, blagosiljaju one koje poveze iz sela do lekara, ali i kada im nenadano pruži bananu ili breskvu. Na raskrsnicama sakupi đake kada se vraćaju iz škole u Gračanici i prevozi ih do sela. Kad vidi pored puta da neko čeka prevoz, ako ima mesta u kombiju, uvek staje. Nekada je hladno, nekad vrućina, on o tome ne razmišlja, oni pamte… Zahvalne su mušterije koje mogu da plate kad prime socijalnu pomoć ili penziju, a da u međuvremenu kupuju namirnice. Zahvalni su mladenci koji spremaju svadbu i dobijaju sve pogodnosti koje postoje, a mogu platiti tek od novca koji dobiju kao poklon. 

Najviše je onih koje on ne računa da im je nešto učinio, možda i oni to nisu videli, ali Bog zna. Zato Hrane osmehnut, ustupa svoje mesto gostu uz reči  „Ja sam mali čovek, treba da ustanem da bi me videli…“ Ustaje svima. Dvori  svakog ko dođe u njegovo.

„Koji prima proroka u ime proročko, platu proročku primiće; i koji prima pravednika u ime pravedničko, platu pravedničku primiće (Matej 10, 41)“.

Ima i onih koje čeka da mu vrate, ima i onih koji još nisu platili dogovoreno. Hrane ima strpljenje i poverenje. U Boga. A o ljudima ne govori loše. Čeka i veruje da će svako odužiti svoje.

Hrišćanski bogobojažljiv, on ne voli hvalospeve o sebi, ne smatra da je učinio ništa veliko. Za njega je sve što čini podrazumevajuće. Pamti kako je kao dečak žurio da ujutru izvede krave na pašu, jer su se deca iz sela nadmetala ko će zauzeti lepšu livadu za svoje krave. „A sada, trava i korov na sve strane… da nas progutaju… “vajka se više za sebe. 

Foto: Radmila Todić Vulićević

Preci na ponosno sećanje, a trgovina u damarima

Završio je srednju usmerenu školu u Lipljanu, tehnički smer. Pokušao je da radi to što je učio, stigao je tako i do Beograda. Ali, u mislima i damarima mu je bila trgovina. Vaspitavan domaćinski, svestan truda i ekonomičnosti svojih roditelja Dragija i Gane, uz to i majčinog smisla za lepo, vratio se kući. Sve mu je tu bilo lepo- najlepše: Cveće koje je negovala majka, voćnjak njegovog oca.  Bliski rođaci bili su blizu a i u Prištini-najpre Solunac, deda Trajko Dimitrijević, deda po majci koga su svi poštovali. Njegova sestra Slavica, Cica mesila je pogaču za dedin stoti rođendan. Deda Trajkov brat, Rajko, bio je zapravo otac njihove majke Jorgovanke- Gane. Visprena, oštroumna kako to mogu biti samo seoske gorštakinje, ostavila je svom potomstvu priču o svom ocu Rajku. 

Rajko Dimitrijević je bio 13 godina predsednik prvo opštine Donja Gušterica, a kasnije, spajanjem sela, većinom glasova, Srba, Šiptara (u to vreme tako su sebe zvali) i katolika postao je predsednik opštine Janjevo. Kao domaćin i gazda u selu Livađe imao je nadimak „sirotinjska majka“. I danas potomci porodica koje je on pomagao prepričavaju sećanje svojih dedova o gazda Rajku „Livađanu“.

Uspomena se čuva i svakim danom sve više oživljava i na pradedu, učitelja Stanka Dimitrijevića koga su mučki ubili Bugari 1915. godine i koji je pribrojan svetim Mučenicima surduličkim.

Uveren da je u rodnom Dobrotinu lepo i najlepše Hrane je pri svojoj kući otvorio prodavnicu mešovite robe. Često sa osmehom priča o radosti koju je tada osećao: “Uživao sam da stalno  sređujem rafove sa robom i da brišem pult ispred sebe. Nisam hteo da sednem – toliko sam se radovao poslu“.

Otac je bio tu da pripomogne do poslednjih dana svoga života, u radnji, u bašti i voćnjaku. Majka je „držala kasu“ i davala blagoslov kako da se novac raspoređuje. Tako su kada je pokrenuta inicijativa da se nastavi izgradnja Hrama Svetog Save u Beogradu, bili među prvim priložnicima. Majka je kao svetinju čuvala zahvalnicu koju su tom prilikom dobili.

Kada je 1999. godine hrana bila najpotrebnija narodu ove enklave, Hrane je imao sreću da sarađuje sa hrabrim i poštenim ljudima koji su ga snabdevali robom. Sa vrlo malim uvećanjem cena, počeo je da snabdeva radnje iz udaljenih mesta. Otvorio je magacin u kome i danas može da se kupi raznovrsna roba, po najpovoljnijim cenama.

Kako se posao uvećavao, tako je Hrane hranio sve više porodica, zapošljavajući rodbinu. Dobio je blagoslov i crkvu da zida. Želeo je da zablagodari Gospodu za ono što mu je dato. Posao se uvećavao. A Hrane nikada nije odbio onog ko traži opravdano, bilo posao, bilo hranu, nižu cenu ili dobru reč. On je uvek osmehnut i radostan, jer su drugi zadovoljni onim što im daruje. Organizuje svadbena veselja kojih ovde ima napretek u vreme kada nije post. Sarađuje i sa Albancima koji poštuju njegovo poštenje i odgovornost. Na kvantaškoj pijaci u Prištini je svakoga dana pa ga mladići od kojih kupuje voće i povrće često nude oslovljavajući ga sa „babi“ (ćale).

Otvaranje hotela

Ideja da otvori hotel za verski turizam ili hodočasnike, bila mu je logična i privlačna, jer je video da sve više vernika i turista dolazi u kosovske svetinje. Njegovi hitri radnici već su dobro poznati kao vredni, brzi i uslužni a hrana je uvek sveža i obilna.Tako je izrastao Hotel „Konstantin“ koji se nalazi u Lapljem Selu- na samo 7 km udaljenosti od Prištine i na 4km od Gračanice.

Laplje Selo je urbano mesto vrednih domaćina, a nalazi se u ravnici kosovskih plodnih polja. U selu se nalazi crkva svete Petke sagrađena 1938. godine.

Hotel se nalazi na lepoj lokaciji, pored asfaltnog puta, zaklonjen od buke, sa pogledom na zelenilo. Ima sopstveni parking.

U letnjoj bašti  uz cvrkut ptica gostu je omogućen savršen odmor.

Hotel raspolaže sa 60 postelja u dvokrevetnim sobama i 2 apartmana. Svaka soba ima sopstveno kupatilo, internet i telefon. Istovremeno-savršen seoski ambijent idealan je za fizički i duševni odmor.

Kuhinja je autentična kosovska kuhinja, hrana pripremljena po receptima naših baka gostu će biti servirana po želji: u restoranu, u prirodi ili u porti crkve ili manastira. Njegova trpeza je obilna i mobilna i to je ono što će gosta oduševiti i iznenaditi.

Više od svega gostu će prijati jednostavna kosovska duša i milost koju ovi ljudi iznose pred svakog. Među mnogobrojnim gostima iz zemlje i inostranstva, pomenućemo samo muzičke stvaraoce Simfonijskog orkestra RTS-a koji su četiri godine za redom svirali u porti manastira Gračanica, uoči Vidovdana. Nakon toga sa dirigentom Bojanom Suđićem ostajali su uz pesmu do duboko u noć sa novostečenim prijateljima u restoranu hotela. Knjiga utisaka puna je zapisa zahvalnosti.

Ove 2022. godine, hotel  proširuje smeštajne kapacitete sa dodatim sadržajem- teretanom i bazenom. Za enklavu, za narod koji je na neprestanoj klackalici „otići ili ostati“ ( a i jedna i druga varijanta ima niz bolnih i nerešivih podpitanja…) ovakvo domaćinsko poslovanje i ulaganje tu, gde su koreni, mnoge ohrabruje i ukorenjuje. 

O primernom hrišćaninu

Na Kosovu i Metohiji gotovo da nema crkve ili manastira da ne poznaju Hraneta. Čak i ako ga ne znaju-on je neko dobro učinio. Kada su seoske ili manastirske slave, domaćini uglavnom angažuju njega da pripremi trpezu. Njegovi radnici postave šator i stolove, iznesu raznovrsno posluženje onako kako se dogovore. Radost je uvek velika. Ne retko i sam uzima kolač na crkvenim slavama.

U vreme bombardovanja Hrane je bio blagajnik Crkvenog odbora crkve svetog Dimitrija u Dobrotinu. U te dane, kada su u drugim selim razmišljali da li će otići ili ostati, složni domaćini u Dobrotinu počeli su da prave ogradu oko crkve. Nije im padalo na pamet da napuste selo. Majka je u to vreme i crkvenu blagajnu čuvala.

Foto: Radmila Todić Vulićević

Zadužbinarstvo 

U dogovoru sa roditeljima Kranislav je odlučio da finansira izgradnju crkve.  

DOSTOJAN“ odjeknulo je crkvom. Vladika Teodosije uručio je ktitoru crkve Svete Trojice u selu Vuča najveće priznanje SPC za oblast graditeljstva, Orden Svetog kralja Milutina, najvećeg graditelja iz loze Nemanjića.

Nakon svečanosti, mnogi su prišli Hranetu da mu se zahvale, da ga zagrle, da se slikaju ili da ga jednostavno prvi put vide. Mnogi prijatelji su bili ponosni što im je blizak, a oni najbliži, porodica, sa suzama radosnicama i tihom skromnošću srećni što je takav-a najviše njihov.  

Ispraćaj Hraneta i drugih gostiju iz Vuče trajao je dugo i toplo. Dečaci iz Vuče gostima koji su odlazili autobusom, dodali su pune šake zrelih šljiva. Najlepši znak ljubavi i zahvalnosti.

„Sve što sam stekao, jednom će nestati. Ovo će ostati u slavu Božju.“-kazao je jednostavno.

Neka je na radost narodu i na spasenje zadužbinaru.

Zapisala: Radmila Todić Vulićević

Povezani članci

Back to top button