Никола Митић: „Мој страх“ код деце са Косова и Метохије

Мој страх“ код деце са Косова и Метохије је научни чланак Николе Митића психолога из Гњилана настао током рада са децом и прочуавања њихових специфичних страхова. Написан је на основу истраживања из 2008. и 2017. године  која су укључила више од две стотине малишана са Косова и Метохије.

Деца су цртежом, за време наставе у школи, представљала своје страхове. Истраживање је показало да се страхови деце рођене на Космету ,која су непосредно доживела рат, знатно разликују од страхова деце рођена 5-10 година после рата.

„Деца одговарају специфичним страховима након трауме. Као пример, Вогел и Вернберг, наводе страхове деце након урагана Хуго. Деца која су живела у подручју где се ова природна катастрофа догодила, бојала су се воде. Слично томе, након 11. септембра 2001. године, деца у САД-у су показивала страхове од летења авионом, што закључује Бурхам. Страхови се такође могу преносити и путем медија“, објашњава Митић, наводећи више стручних извора.

„Кроз цртеж дете изражава своје утиске о стварности која га окружује, али и често и свој емоционални однос према њој, кажу Дјаченко и Лаврентјева. У клиничкој психологији се дечји цртеж посматра као дијагностичко средство помоћу кога сазнајемо нешто о конфликту, емоционалном проблему или патологији која постоји у личности“ наводи се у даљем тексту.

Посебна пажња у раду придаје се истраживању Весне Огњеновић и Бојане Шкорц на групи од 600 деце из Краљева, Смедерева, Врања и српских енклава на Космету. У раду су посматране разлике међу дечјим цртежима у оквиру стандардног образовног оквира и током групних активности које су одисале слободнијом атмосфером.

Резулат је следећи:

„Цртежи сваког детета су посматрани као парови „пре“ и „после“ и мерени су параметри цртежа: боја и број објеката (фигура) на цртежу. Резултати су показали значајне промене објективних карактеристика цртежа. Почетни, стандардни дечји цртеж је најчешће садржао већи број разбацаних фигура: кућа, облаке, цвеће, лептире, дрвеће, сунце. Каснији, слобооднији цртеж се мења. Појавио се мањи број боја и мањи број фигура, свео се на једну или две централне фигуре које су биле слабије ликовно одрађене, али наглашеног цртежа, очигледно психолошки важнијег цртачу.“

„Међутим, такве разлике нису нађене код деце из енклава на Косову. Тамо се слободан цртеж није мењао и често је приказивао претећу социјалну реалност (војнике, тенкове, оружја, бодљикаву жицу, зграде у пламену) па су се ти цртежи разликовали у односу на цртеже друге деце из централне Србије. Разлог томе је, вероватно, измењена, отежана социјална атмосфера испуњена тензијама и ограничењима.“

Због тога су се, према речима Николе Митића, и у истраживању из 2008. год. показали слични резултати. Од 50 цртежа на тему „Мој страх“, деца са Косова и Метохије узраста од 7 – 10 година, чак њих 17, је цртало војнике КФОР-а, бомбе, авионе, бомбардовање, куће у пламену, колоне исељавања.

Шта ако дете у човеку страхује?

Поредећи цртеже деце која су непосредно доживела рат на Косову и Метохији, из 2008. године, и цртеже деце рођене после рата, из 2017. године, Митић бележи следеће резултате:

„Од укупно 50 представљених дечијих страхова у истраживању обављеном 2008. године, 17 цртежа је представљало специфичне страхове од последица рата (војнике КФОР-а, бомбе, авионе бомбардера, бомбардовања, куће у пламену, колоне исељавања), односно 34%.
У другом истраживању обављеном 2017. године, под истим условима, на другом узорку, 147 испитаника је представило 363 страхова, од тога је 6 страхова представљају сцене рата (авионе, оружја), што је изражено у процентима 4,08%.“

Закључак рада Николе Митића јасно указује на то да је број специфичних страхова од последица рата, код деце која су доживела рат, далеко већи него код деце рођене ван ратних околности, док су остали страхови уобичајени према узрасту деце.

Детињства обележена ратом, можда и заувек, остала су заробљена у њему, и након што је оружје утихнуло. У очима деце рата остао је страх који се пројављује читавог живота, и који често занемарен од околине и потиснут, тишти особу која га носи.

Марија Петровић – КОМПАС

Извор
Компас

Повезани чланци

Back to top button