Недељко Кошанин

Научник биолог, универзитетски професор и академик Српске краљевске академије Недељко Кошанин умро је у Грацу 22. марта 1934. године. Био је управник Ботаничког завода и Ботаничке баште „Јевремовац“. Покренуо је издавање листа „Гласник Ботаничког завода и ботаничке баште“, који је сарађивао са преко 90 ботаничких институција у свету.

Самостално или у сарадњи са истакнутим ботаничарима у свету је описао мноштво нових биљних врста, а страни и домаћи истраживачи, из поштовања према његовом раду су новооткривеним врстама биљака давали имена по њему. Након „Панчићевог доба”, његов рад је обележио епоху (1918—1934) у развоју ботанике у земљи, познату под називом „Кошаниново доба”.

По опредељењу социјалиста, био је политички активан. Преко тридесет година активно је учествовао у радничком покрету и борио се за народна и радничка права.

Учествовао је у Балканским ратовима, као командир чете у чину капетана, у саставу Дринске дивизије. Учествовао је у јуришу на Кладницу пред Сјеницом. Боравећи као војник у северној Албанији 1913. такође се бавио проучавањем биља на тој теритирији, а резултате својих проучавања је објавио у раду „О вегетацији североисточне Арбаније”.

Први светски рат га је затекао у Грацу са породицом. Рат је провео у заробљеништву, у затвору Шлосберг у Грацу.

Испитивао је настанак и порекло Дајићког језера на Голији, заједно са Јосифом Панчићем и Јованом Цвијићем. Написао је монографије о Дајићком језеру и Власинској тресави.

Омиљени објекти његовог истраживања су биле балканске рамондије Ramonda serbica, Ramonda nathaliae. Проучавао је вегетацију Јужне Србије и биљни свет језера. Проучавао је планинске масиве Јакупице, Кораба, Бистре и других. Посебно су значајни његови радови о четинарима тог подручја. Прикупљао је податаке о екологији и распрострањењу ендемореликтног високопланинског бора.

Написао је велики број студија, расправа и чланака.

Био је оснивач и први уредник „Гласника Ботаничког завода и баште Универзитета у Београду”, чије је прво издање објављено 1928.

Године 1927. је објавио уџбенике ботанике за наставу I и II разреда у средњим школама, богато илустроване књиге, које су доживеле реиздања и након његове смрти. Уџбеници ботанике су и по садржају и по техничкој опреми били на завидном нивоу, са лепо објашњеном морфологијом и анатомијом биљака, праћеним физиолошким процесима и дотадашњим истраживањима.

Написао је и књигу „Физиологија биља” за студенте, коју је објавило Удружење студената биологије Београдског универзитета 1933, као укоричену скрипту на 178 страна, без слика и табела. Књига је подељена у три дела: храњење биљака, промена облика и кретање биљака. Највероватније је имао намеру да допуни текст скрипте и објави уџбеник у високој штампи, али га је у томе спречила прерана смрт.

Постао је дописни члан Академије природних наука Српске краљевске академије, а прави члан је од 18. фебруара 1922, на предлог Јована Жујовића, Саве Урошевића и Михаила Петровића.

Његов рад је обележио је читаву епоху у развоју ботанике у земљи. Период од краја Првог светског рата, па се до његове смрти  често називају „Кошаниново доба”, као период сукцесиван „Панчићевом добу”.

Умро је од туберкулозе, 22. марта 1934. у санаторијуму у Грацу, након дуге и тешке болести, последице тешких услова у аутријском заробљеништву. Његови посмртни остаци су пренесени возом у Београд 26. марта. Успут, у Марибору, Загребу и другим местима радници су му одавали почаст.

На железничкој станици у Београду, у раним јутарњим сатима га је дочекала велика група студената са професорима Београдског универзитета. Одатле је тело пренесено у једну од слушаоница у Ботаничкој башти, где су му последњу пошту одали академици, професори, студенти, партијски другови и поштоваоци. У цркви Светог Марка одржано је опело.

Сахрањен је 26. марта на Новом гробљу у Београду.

Повезани чланци

Back to top button