На слави код Јоксимовића у Босцу

Петочлана породица Јоксимовић из Босца код Косовске Каменице живи од социјалних примања, с тиме би се накако и изишло на крај да није болесног детета и стрица.

На узвишењу изнад Босца, села у општини Косовска Каменица, налази се десетак новосаграђених кућа које је Влада Републике Србије 2001. изградила за интерно расељене породице.

Двадесетак породица, расељених из села Ферићаја, одакле су их албанске комшије протерале 1999. године, нашло је овде своје уточиште. Међу њима и петочлана породица Бојана Јоксимовића (38).

Тог дана у њиховој кућу славила се крсна слава, рођење Светог Јована Претече или Ивањдан. Иако живе од социјале Јоксимовићи су се потрудили да на трпези буде свега.

„Живимо тешко, данас нам је слава, а ја и супруг смо се потрудили да се добро припремимо“, прича домаћица Александра (32), која нас нуди кафом и домаћин ракијом, јер, каже, кроз осмех, такав је ред у домаћинској кући.

Супруг Бојан је без сталног запослења, ради приватно и ни један посао не одбија. Дечији додатак, социјална помоћ и накнада за негу другог лица били би можда довољни да није других мука које су притисле ову породицу.

Драган Јоксимовић, Бојанов брат, тешко је болестан, отежано се креће и говори док деветогодишња Кристина, Бојанова и Александрина ћерка болује од епилепсије.

„За њих двоје мора да има, првенствено за лекове, а после за нас ако нешто претекне“, прича Александра.   

Бојан нам говори да Кристину редовно води на снимања и контроле у Нишу и да су лекари задовољни тренутним здравственим стањем девојчице.

„Може да се деси да до пубертета нема више нападе, тако се надају лекари, за сада стално пије Ефтил и Кепру, та два лека морамо увек да имамо. Без њих не смемо да останемо имали или немали пара“, прича Бојан.

За то време Кристина ћути, смешка се и труди се да помогне мајци око гостију.

Иде у трећи разред и добар је ђак, каже да се ужелела школе и да једва чека септембар да се види са другарима.

„Ваљда ћемо од септембра да кренемо у праву школу, до сада смо због короне наставу пратили од куће, али ја сам се ужелела моје другарице из клупе и осталих другова“, прича девојчица.

Све време Александра крајичком ока мотри на ћерку, ваљда по навици, бојажљиво је прати трудећи се да је не измакне из видокурга.

„Све ове муке бих заборавила само кад би ми дете оздравило. За ово мушко не бринем толико, хвала Богу, добар је здрав и жив, а она ми је рана на срцу, нека личан Бог и данашња слава помогну да ми оздрави“, казује брижна мајка окреће се ка славској икони и осени знаком крста.

„Амин Боже дај!“, изговорише гости за столом па се и они прекрстише.

И. Миљковић

Повезани чланци

Back to top button