Могила: Пољопривреда и остаци винчанске културе вековни знаци распознавања села

Бројни арехеолошки споменици и извори, поред осталог и камене плоче узидане у цркву Светог Теодора Тирона на брду Рош у Могили свеодоче о дугој историји овог места која сеже још у период од пре нове ере.

Куд год да кренете по Косову и Метохији, ако споменете село Могила код Витине, многи ће вам рећи да знају где је и да је то место где се узгајају квалитетан кромпир, паприка, купус и друге пољопривредне културе. Најбољи пољопривредни производи традиционални су знак распознавања Могиле, села угнежденог у котлини око које се раширила плодна равница којом кривуда река Грнчарица.

„Имам три хектара земље и све обрађујем. Сејем пшеницу и кукуруз, као и повртарске културе. Греота је да земља остане јалова. Она нас хлебом храни. Ако не можеш да је обрађујеш, дај је неком нек је обрађује. Томе су ме учили од малена. И ја сам тако учио моју децу“, прича средовечни Зоран Крчмаревић из Могиле, која се простире на око 857 хектара површине, на надморској висини између 495 и 513 метара.

Црква Светог Теодора Тирона на узвишењу Рош изнад села, фото: Ризница

Историја села је дуга и сеже у време пре нове ере, о чему сведоче бројни археолошки налази и локалитети, посебно на брду Рош, што се издиже на једном крају Могиле, а које данас краси црква Светог Теодора Тирона, и 19. века. Подигнута је на темељима старе, на месту са кога пуца поглед на слив горњег тока Биначке Мораве. Људи из овог краја овај предео називају именом Горња Морава, а Могила је њен део. Некадашњи професор Призренске богословије и књижевних Григорије Божовић у својим записима о Строј Србији овако је записао:

Срби Горње Мораве познати су као Моравци и тврди људи. То су стари православци, везани за своју традицију и обичаје, а пре свега за своју родну груду, вековима су чували своју веру и имање. Срби су стално страдали од разних освајача ових простора, али су ипак опстајали вековима. Срби који нису могли да одоле разним притисцима прихватили су муслиманску веру, само да би сачували своја огњишта, док је већина напустила своја имања  само да би сачували своје име и веру.

У овом селу живе веома гостопримљиви домаћини и који су по гостопримству као и по повртарству једнако чувени. Тако је било вековима тако је и дан данас.

Говорећи о старини Могиле, добар познавалац прилика у овом делу Косова и Метохије истраживач и аутор више монографија, Станислав Којић, из оближњег села Врбовца, истиче да се на територији Могиле налазе остаци старчевачке и вичнанске  културе. Ту су поред осталог и камене плоче узидане у олтарски део цркве Светог Теодора Тирона са  натписима старим преко хиљаду година.

Камена плоче писане винчанским писмом узидане су у олтарски део цркве Светог Теодора у Могили, фото: Ризница

„Својевремено су припадници америчког Кфора, док су равнали терен на брду Рош за своју мини базу и док су градили игралиште за децу, пронашли пет таквих камених плоча са старим писмом, попут оних које се налазе у цркви  и однели су их негде“- тврди Којић који више од две деценије педантно бележи и сакупља информације о артефактима овог краја.

Којић показује на место где је Амерички КФОР пронашао камене плоче, фото: Ризница

Могила је село у коме данас има 240 домова са око 1200 становника српске и албанске националности, први пут се помиње под тим именом у „књизи дужника“ дубровачког трговца Михаила Лукаревића, 1436. године, где се наводи име неког Смиља Грбановића из Могиле у којој је у то време живело 40 српских породица.

Како истиче Којић, већина данашњих Срба у Могили су „старинци“ – како се овде називају, док део породица води порекло од Срба који су се доселили из Скопља и околине. Овдашњи Албанци једним делом су потомци њихових предака који су дошли углавном из Малесије у Албанији и Качаника, али има и српског становништва које је под турским зулумом примило Ислам и поарбанашило се.

Крчмаревић прича да је од својих предака чуо да је на територији Могиле и околине некада било језеро те да је вода из њега испуштена, због чега је сада земља јако плодна и издашна, па свако зрно што се у њу баци рађа.

„Ми на територији нашег села имамо место које се зове Шевар. Ту је некада било мочварно место, а данас су то плодне оранице. Такође имамо место које се зове Бучало. Кажу да је ту некад била вода која је како се овде каже бучила. И то је сада плодна земља“, каже Крчмаревић. Он, али и други Срби у Могили, којих данас има око пет стотина, присећају се како кажу срећнијих дана, посебно када су у питању сеоске светковине и народни обичаји.

„Ми у селу имамо сабор осмог или четрнаестог марта, зависно када пада, празник Светог Теодора Тирона. Некада је тај сабор трајао два дана и долазили су гости са свих страна. Сада је то другачије. Мање је људи. Млади одлазе из села због посла“, прича Зоран, чије је троје деце такође отишло из села.

Са сетом се присећа времена када је људи било више, све било и лепше и другачије.

„Ми у овим крајевима имамо веома лепу традиционалну народну ношњу, која се разликује прилично од народне ношње из Доње Мораве. Некада су људи на свадбама и другим весељима облачили ту ношњу. У њу, на пример, спада кошуља саткана од конопља, па јелече или митан како се још зове, украсни појас и много тога још. Тога је данас све мање“, каже Зоран Крчмаревић.

И у Могили као и у оближњем  Врбовцу и Грнчару постоји специфична традиција која се везује за пролећне светковине, организовање маскенбала који се овде зове „бабе и деде“. Стари пагански обичај, прожет елементима хришћанског симболише сусрет зиме и лета, буђење природе а овде се  и данас организује око Усркса.

Улица у Могили која води до цркве и узвишења Рош, фото: Ризница

У Могили је пре 40 година постојао обичај да се на великим каменим плочама, пречинка око 4 метара, које су се налазиле недалеко од цркве Светог Теодора Тирона, коље стока у току године. Продавало се свеже месо, а посебно је то било изражено о празницима, свадбеним и другим весељима и у време сезонских радова како би се гости и радници добро нахранили.

Камене плоче су касније однете и од њих је напрвљен мост на реци. Некада је Грнчарица била бујнија и већа па је услед јачих зима и већих падавина, вода мост од камених плоча однела, тако да је данас остало само сећање и предање.

Село добило струју 1966. године

У Могили је електрификација је извршена 1966. године, а фиксни телефони су уведени1995. године. Четвороразредна школа у настави на српском језику датира из 1904. године. Ученици виших разреда српске националности наставу похађају у суседном Врбовцу. Овде постоји и осмогодишња школа на албанском језику, која је изграђена 2003. године.

Фото: Ризница

Од остатака цркве Светог Уроша саграђен Задружни дом

На територији Могиле, поред цркве Светог Теодора Тирона која је освештана 1900. године, од стране тадашњег митрополита Рашко – призренског Дионисија и пароха врбовачког Антонија Поповића, што је забележено и у“ Цариградском гласнику“ од стране учитеља Митра Вучковића, постојали су и остаци цркве Светог Уроша.

Људи сведоче да су након другог светског рата комунисти у једном периоду поклонили део црквене земље неким породицама, те да су те породице касније биле суочене са многим недаћама, трагедијама, болестима и умирањем ближих чланова.

Такође постоје сведочења да су комунисти присиљавали мештане да од остатака цркве Светог Уроша граде задружни дом и друге објекте.

Према једном предању брдо Рош је добило име по Светом Урошу.

Којић на место где се налазила црква Светог Уроша коју су срушили комунисти, фото: Ризница

Станислав Којић из Врбовца, који се бави истраживањима историје и других сегмената стварности ових крајева, чак су и амерички војници из састава Кфора, који су једно време имали мали камп недалеко од цркве, пријављивали чудне звукове, необичне појаве и суочавали се са несаницом нервозом и многим проблемима, па су убрзо напустили место.

Могила је, каже Којић, старословенски назив за гроб, надгробну хумку и да су то уједно и света и проклета места. Једна од претпоставки да је село добило име због брда Рош које посматрано из даљине и равнице над којом доминира подсећа на хумку.

Б.М.

Повезани чланци

Back to top button