Милутин Бојић: није дочекао дан слободе, а опевао је најтежи тренутак страдања српске војске

Српски писац Милутин Бојић, аутор поеме “Плава гробница” посвећене масовном сахрањивању српских војника у море, после повлачења преко Албаније у Првом светском рату, рођен је 8. новембра 1917. године. Сахрањен је на солунском гробљу Зејтинлик. Написао је четири књиге песама и више драма, укључујући “Краљеву јесен” и “Урошеву женидбу”.

Бојић је рођен је 1892. у сиромашној породици. Отац Јован доселио се пре брака са породицом из Земуна у Београд. Бојић је био занатлија и трговац, чак једно време и поседник мале мануфактуре ципела. Похађао је Основну школу „Вук Караџић“ у Београду (тада се звала „Палилулска школа“). Његов брат Драгољуб био је професор геологије, а братанац Мирко Бојић новинар. Као гимназијалац прву песму је објавио у београдском часопису „Дело“. Ушао је у рат као студент филозофије истрошеног здравља. Мобилисан је као обвезник из чиновничког реда. Радио је као писар у Министарству унутрашњих дела Краљевине Србије.

Милутин Бојић је учесник балканских ратова 1912. и 1913. године, као и Првог светског рата. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница“, посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.

Иако је живео само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона.

Дана 8. новембра 1917. године Милутин Бојић је преминуо после дугог и тешког боловања у Солуну у болници „Престолонаследника Александра“. Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику. Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико. Крајем лета 1922. године пренесени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу. Његово петогодишње посмртно присуство на српском војном гробљу у Зејтинлику, међу ратницима које је много поштовао и волео, остаће забележено као део историје овог нашег великог националног споменика у туђини.

По њему су назване Библиотека „Милутин Бојић“ и Награда Милутин Бојић.

Повезани чланци

Back to top button