Милош Стојковић: Стање у Северној Македонији имитација или шминкање опоре стварности пред странцима

Историчар Милош Стојковић, члан Српског културно – информативног центра СПОНА из Скопља у интервјуу за Ризницу каже да су власти у Скопљу врло хладно, чак и надмено, реаговале на чин Српске православне цркве о давању томоса Македонској цркви.

Истиче да је у тамошњој јавности заступљен став да се СПЦ „покајала“ за сву „неправду“ учињену МПЦ те да се „македонска црква окреће Васељенској патријаршији за издавање правог Томоса о некаквој свепризнатој аутокефалији“.

Стојковић говори и о приликама у Северној Македонији након што је парламент те Републике усвојио предлог Француске да се бугарска национална мањина уврсти у највиши правни акт ове бивше југословенске републике.

Подсећа да је положај тамошњих Срба и даље тежак, будући да је на делу талас историјског ревизионизма који се форсира од стране Бугарске али и других држава поражених у оба светска рата. Своју тврдњу Стојковић поткрепљује недавном реакцијом бугарског удружења „Дело“ поводом текста објављеног на годишњицу убиства српских цивила у Сурдулици од стране бугарских фашиста.

  • Шта је то у тексту који сте објавили на порталу Спонатолико наљутило припаднике бугарске мањине у Северној Македонији да су одлучили да напишу притужбу Комисији Републике Северне Македоније за заштиту и спречавање дискриминације?

Истина! Истина је оно што боли све злонамерне појединце, организације, па и државе, које заступају исте или сличне ставове како се са Србима „треба обрачунавати“ и „који језик разумеју“. Конкретно, наша вест о годишњици геноцида и злочина над Српским народом у време бугарске окупације дела Краљевине Србије 1915.-1918. опште познатих као „Сурдуличка кланица“, био је повод да се наш културни центар на неки начин „застраши“ јер сада је „друго време“, те се одређене историјски непобитне истине могу слободно интерпретирати и релативизовати, а све у складу са савременим политичким интересима, којима такве чињенице не иду у прилог у стварању „новог наратива“ и политичке доктрине.

МИЛОШ СТОЈКОВИЋ:

Рођен је 1988. године у Прокупљу. Дипломирао је на Департману за историју Филозофског факултета Универзитета у Нишу 2011. године. Завршио је мастер на истом факултету 2014. Живи и ради у Скопљу од 2016. године од када је члан Српскоог културно – информативног центра СПОНА.

Чак и податак да је Спона на свом порталу ову вест само пренела, тачније да није изворно наша, већ манастира Брњак, који је на празник новомученика Сурдуличких објавио врло вредан текст о самим поменутим догађајима. Ваши читаоци могу прочитати поменуте текстове манастира Брњак, као и пренету вест на порталу Споне и уверити се да осим изношења проверљивих података, од којих се већина односи на извештаје чувеног форензичара Рудолфа Арчибалда Рајса и специјалних државних комисија, нема никаквих других „уметања“.

Управо су варош Судрулица и њена околина са масовним гробницама убијених Срба (најмање 3000 пронађених остатака мучки убијених српских свештеника, цивила, оба пола и свих узраста, док се процене о броју убијених Срба крећу између 5 и 7 хиљада) били синоним геноцидних злочина бугарских окупатора који су забележени уочи и за време окупације на широком простору од Удова, Пореча, Пелагоније, преко Жеглигова, Јужног Поморавља, Топлице, Јабланице, Пчиње, Крајине, Заплања, па све до Браничева, Великог Поморавља и Подунавља, односно окупираним српским територијама од стране Бугарске. Поменуте српске жртве су канонизоване од стране Светог Архијерејског Сабора СПЦ 24. маја 2017. године као „Сурдулички мученици“.  Посебно бисмо напоменули херојство српског народа током Топличко – јабланичког устанка 1917. године, јединог у читавој окупираној Европи током Првог светског рата. Сам устанак је избио непланирано, чак и преурањено, али српски народ Топлице и других крајева од Дунава до Лима и од Лаба до Пчиње није могао трпети терор бугарских окупатора, бугаризацију, а пре свега регрутацију српских младића у бугарску војску и њихово слање на Солунски фронт против својих очева и браће. Устанак је крваво угушен од стране бугарске војске и „специјалних“ контрачета састављених од бивших припадника бугарске ВМОРО („Унутрашња македонско одринска (тракијска) револуционарна организација“), које је предводио дугогодишњи истакнути лидер поменуте терористичке организације пуковник бугарске војске, први масон Бугарске и од избијања устанка управник бугарске тзв. Војно – инспекцијске области „Морава“ (Ниш), рођени Охриђанац –  Александар Протогеров.

Према наводима послератне скупштинске комисије Краљевине СХС, у гушењу устанка бугарске и аустро – угарске снаге су убиле око 20.000 српског становништва. Нико за ове злочине над Србима након рата није одговарао, а нанету огромну економску штету услед пљачки и паљења села и градова, Бугарска није никада платила Србији.

  • Да ли ова њихова реакција може да угрози ваше удружење  и колико овакав чин представника „Дела“ говори о стању српске заједнице?

Ова реакција је својеврсна демонстрација силе и на неки начин претња и упозорење „Спони“, Србима из Северне Македоније, али и другима који не желе да се повинују таласу агресивног историјског ревизионизма који се форсира из Бугарске и неких других држава које су биле поражене у оба светска рата. Очигледно да се желе „наплатити“ стари рачуни из прошлости, а жиг тешких злочина бугарских окупационих снага и њихових локалних помагача као „изнуђени чин“ приликом „пацификације“ и „спровођења бугарских закона“. Морамо препознати и политички тренутак, када се Бугарској удовољава на све њене захтеве и уцене, а од представника власти толерише отварање тзв. бугарских културних клубова који носе имена бугарских владара или локалних сарадника бугарсих окупационих власти у оба светска рата. Тако је осим нових просторија бугарског удружења „Иван Михаилов“ у Битољу, у најави отварање сличних у Охриду („Цар Борис III“), Богданцима („Цар Фердинанд“).  

Свакако да је оснивање оваквих удружења локалних Бугара сасвим легално и легитимно, али је проблематично ако се исти називају по именима личности која су директно одговорни за многобројна убиства, прогоне и терор над Србима, Јеврејима, Ромима и другима, посебно за време савезништва са Хитлеровом Немачком. Постоје одређене најаве да ће у законодавству Северне Македоније доћи до измена закона о удружењима, како би се спречила даља пракса произвољног и увредљивог именовања новооснованих удружења, која тиме могу изазвати узнемирење већег дела јавности. Видећемо да ли ће ове најаве и бити спроведене у пракси или ће као и до сада прећутно одобравање бити представљено као дипломатска „победа“ и развијање добросуседских односа.

Требамо напоменути да су готово истовремено, осим на адресу Српског културно-информативног центра „Спона“, истоветне пријаве послате  и на десетине других адреса широм Северне Македоније, због наводне дискриминације према бугарској заједници у Северној Македонији. Поменуте пријаве су преко свог правног заступника послате са адресе бугарске организације Дело“ државној Комисији за спречавање и заштиту од дискриминације у Скопљу, да би нас Комисија по службеној дужности обавестила о отварању предмета по поменутој пријави и да очекују наш одговор, што смо ми у року и учинили. Удружење „Дело“ на насловној страни свог сајта јасно наводи да има за свој главни циљ: „Помагање и поштовање права свих грађана бугарске националне самосвести и супротстављање свакој врсти говора мржње, нетолеранције, шовинизма, сегрегације и стигматизације.“ Поменуто удружење је основано 28. фебруара 2021. године са јасном намером „лова“ на све који слободно мисле и не желе да се подреде политичком наративу о негацији историјски утврђених чињеница и негацији злочина и недела бугарске државе и њених органа и локалних бугарских помагача током година окупације дела Краљевине Србије 1915. – 1918. у Првом и дела Краљевине Југославије 1941. – 1944. у Другом светском рату.

Ако већ говоримо о супростављању шовинизму и говору мржње, подсетићемо да је у поменуто доба Бугарска донела низ антисемитских и антисрпских закона, али и праксу прогона и бугаризације (забрана српског језика и писма, промена презимена, уништавање књига и културних споменика, забрана српских обичаја – Крсне Славе, протеривање најмање 70.000 Срба током 1941. који нису рођени у окупираних подручјима итд.), посебно током савезништва са нацистичким Трећим Рајхом. Поменуто удружење „Дело“ регистровано на адреси већ надалеко „чувеног“ Хелсиншког одбора за људска права. Поменути светски „бранитељ“ људских и мањинских права није се ни словом огласио када су пре десетак дана арбанашки навијачи фудбалског клуба „Шкупи“ из Скопља у главном граду Северне Македоније са навијачима загребачког Динама узвикивали шовинистичке и србофобне урлике „Уби Србина“ и „Умри Србијо“, о чему је и Спона писала.

Процес усвајања „Макроновог предлога“ обављен далеко од очију јавности и у кратком року, комплетан текст документа објављен је тек након усвајања, без било какве јавне или парламентарне расправе

  • Како се према Србима односи бугарска заједница у Северној Македонији?

Из данашњег угла тешко је дати свеобухватан одговор. Спона не може говорити у име свих македонских Срба, али ми као организација нисмо имали никаквих сметњи, провокација или неких непријатности од неких ко се представљао као припадник бугарског народа.

Ако изузмемо једну „детињарију“ у виду залепљене налепнице са нашим просторијама „један народ“ са спојеном заставом Бугарске и Северне Македоније, које се нажалост могу видети широм Скопља, а које су само део провокација НВО „Фондација Македонија“ из Софије у континуитету овде спороводи (достава бугарских књига, мајици, налепница, постављање бугарских застава на јавним споменицима и њихово објављивање и друго). Пре неколико месеци је у истом маниру покушана организација својеврсне  морбидне екскурзије и марша по Топлици и Јабланици у „славу“ бугарског злочиначког гушења Топличког устанка из 1917. али су их српске власти онемогућиле да уђу у Србију. Рекли бисмо да немамо никаквих директних контаката са бугарским удружењима или појединцима. Тако је за сада.

  • Да ли су се после изгласавања Макроновог захтева за улазак бугарске заједнице у Устав Македоније тензије у тој републици смириле?

Поменути предлог је пре месец данас усвојен у македонској Скупштини уз велике тензије у јавности и протесте који су се данима дешавали у центру Скопља.

Политичка воља владајуће већине је преовладала и сада предстоји тежи задатак – поновно отварање питања измене актуелног Устава Северне Македоније, како би у њему била наведена и бугарска мањинска заједница, уз већ постојеће (српску, албанску, ромску, влашку и бошњачку). Постоје и врло јасне назнаке из албанског политичког блока да ће као услов за предстојеће усвајање уставних измена, тражити проширивање колективних права Албанаца у Северној Македонији кроз даље уставне измене, пре свега признање албанског језика као државног, на једнаком нивоу као и македонског на читавој територији државе, чак и тамо где их нема преко 20% од укупног становништва. На тај начин би се само учврстило устројство државе као бинационалне нетериторијалне федерације, чије је прекомпоновање почело још изменама Устава 2001. године. Како је сам процес усвајања „Макроновог предлога“ обављен далеко од очију јавности и у врло кратком року (комплетан текст поменутог документа објављен је тек након усвајања, дакле без било какве јавне или парламентарне расправе) али и видљивих и директиних утицаја представника страних држава, истоветно као и у време промене имена државе и уставних промена које су га пратиле 2019. године, тензије ће свакако остати, пре свега међу етничким Македонцима. Не у мери као у време протеста опозиције уочи усвајања предлога, али ће акумулирано незадовољство већине грађана бити потенцијална опасност за нека даља тензична окупљања и исказивање протеста.

Боли и мук културних и научних ауторитета и институција у Србији, које ретко реагују чак и када су у питању отворене претензије и ка територији Србије

  • Како све те догађаје посматрају Срби у Северној Македонији и да ли они утичу на нашу заједницу?

Свакако да оваква агресивна и неометана политика Бугарске, као и од ње подржаних институција и појединаца, уноси немир и неспокој и међу припаднике српског народа у Северној Македонији. Једнако боли и мук културних и научних ауторитета и институција у Србији, које ретко реагују чак и када су у питању отворене претензије и ка територији Србије, као у случају одређеног псеудо научног рада Бугарске академије наука да се територија бугарског језика простире чак до Шумадије. Поменуту забринутост већински делимо са припадницима македонског народа, који су такође угрожени овом тенденцијом бугаризације и ревизионистичке реинтерпретације историјских догађаја, историјских личности и процеса, чак и до нивоа отворене негације, па и забране. Ових дана обнародована је вест да су се две државне историјске комисије договориле о изменама уџбеника из историје у основном и средњем образовању, према коме ће цар Самуил представљати као бугарски цар, а Охрид као центар бугарске писмености и културе. Дакле „наука“ прати политику, не обрнуто. Управо су такве одлуке опасност и за нас Србе, што се и у примеру „опомене“ Спони и писања о бугарским злочинима у Првом светском рату јасно препознаје. Оно што нас, македонске Србе додатно притиска јесте и чињеница да се ни новоформирана македонска историјска наука после Другог светског рата није благонаклоно односила према локалним српским великанима, догађајима, сећањима и обичајима, културној баштини уопште. Таква пракса се нажалост и даље наставља, али се бар ми кроз издавачки рад, организовање научних конференција и јавних трибина у Спони трудимо да се одупремо тим кретањима и из мрака заборава отргнемо великане као што су писци Анђелко Крстић и Томо Смиљанић Брадина, архитекта Јосиф Михаиловић, војводе Мицко Крстић и Јован Стојковић – Бабунски, свештеници Коста Миновић и Атанасије „Ташко“ Петровић, игуман Кирил Пејчиновић, митрополити Фармилијан и Вићентије, патријарх Максим Скопљанац, математичар Максим Трпковић, правник Василије Јовановић – „Васа Маћедонац“, краљеви и цареви из династије Немањића, Мрњавчевића и други, који су иза себе оставили на стотине задужбина и видљивих дела за понос.

Посебно се у делу српске јавности осетио неспокој због даљег третирања и очувања вредних задужбина српских средњовековних владара и властеле, али и из периода између два светска рата, односно српске културне и сакралне баштине која је у вековима и деценијама у прошлости била предмет уништења, девастације, али и културног присвајања, па и фалсификовања порекла

  • Шта је конкретно и да ли давање томоса МПЦ од стране СПЦ донело српској заједници у Северној Македонији?

Конкретно и јасно – НИШТА ДОБРО! Мада требамо бити обазриви у давању дефинитивних оцена, имајући у виду да је релативно кратак временски период прошао након издавања још једног Томоса на канонском простору СПЦ на тлу данашње Северне Македоније, искуство нас учи да се ми Срби превише не можемо надати. Олако и по нама брзоплето издавање Томоса о некаквој аутокефалности МПЦ, од власти у Скопљу дочакан је врло хладно, па чак и надмено, уз оцену да се тиме СПЦ „покајала“ за сву „неправду“ учињену јој, али да се МПЦ окреће Васељенској патријаршији, као и све време до сада, за издавање правог Томоса о некаквој свепризнатој аутокефалији, уз јасну аналогију решавања македонског црквеног раскола по угледу на украјинско из 2019. године.

У српским медијима у матици готово незапажено је прошла учесталост посета највиших представника власти Северне Македоније цариградском патријарху Вартоломеју (председника Стеве Пендаровског, бившег премијера Заева и актуелног Димитрија Ковачевског, као и министра полиције Оливера Спасовског), односно директне умешаности највише државне власти у црквена питања. Бојимо се да је и овог пута политички „дил“ и интерес преовладао над црквеним и њеним канонима, који јасно наводе да је ово простор СПЦ, а да је МПЦ настала вољом комунистичких власти у Београду и Скопљу, те под њиховим директним утицајем спроведена је најпре узурпација парохија, легализовање протеривања свештенства СПЦ из априла – маја 1941. године од стране бугарских окупатора и њихова забрана повратка међу своје парохијане након 1945. године. Давање аутономије „МПЦ“ 1959. године од стране СПЦ није било довољно, већ се 1967. године у Охриду проглашава некаква аутокефалија (коју није никада признала нити једна православна црква). Део свештенства и монаштва се након преговора у Нишу током 2001. и 2002. године покајао и вратио у канонском јединству са СПЦ, што је касније довело до издавања Томоса од стране блаженопочившег патријарха Павла 2005. године о аутономији Православне охридске архиепископије (ПОА) на челу са Његовим Блаженством митрополитом скопским и архиепископом охридским Г. Г. Јованом VI (Вранишковским), као успостављања Светог Синода аутономне ПОА. Као што је јавност мање или више упозната, оваква одлука довела је до незапамћеног верског прогона државе Македоније према архиепископу Јовану, монаштву и свештенству, али и верницима ПОА-е, рушења храмова, а све је кулминирало политички монтираним суђењима архиепископу Јовану и вишегодишњом робијом. Чак ни пресуде Европског суда за људска права у Стразбуру из 2017. године нису промениле став највиших власти ПОА не може бити регистрована у Републици Македонији као легална и канонска црква. Из свега наведеног, свештенство и монаштво, али и добар број верника је био затечен одлуком патријарха Порфирија да после обнове међусобног богослужења са (никада) непокајаним делом тзв. МПЦ, одмах додели поменути Томос о аутокефалији, остављајући нас у немилости такве МПЦ, при томе не прецизирајући какав је статус ПОА-е, али и нас обичних верника као и важност Томоса СПЦ о њеној аутономији из 2005. године у новим околностима, пошто сада постоје два Томоса СПЦ за територију Северне Македоније.

Аутокефалија која више личи на безусловну ампутацију и поклањање. Посебно се у делу српске јавности осетио неспокој због даљег третирања и очувања вредних задужбина српских средњовековних владара и властеле, али и из периода између два светска рата, односно српске културне и сакралне баштине која је у вековима и деценијама у прошлости била предмет уништења, девастације, али и културног присвајања, па и фалсификовања порекла, укључујући и свесно преименовање српских светитеља на фрескама у Осоговском манастиру, о чему је СПОНА прва известила јавност и надлежне институције, али и изостављање посвећења Св. Кнеза Лазара српског у манастиру Лешак код Тетова након обнове после рушења 2001. године од стране албанских терориста из УЧК. До сада смо имали и наду у позитиван исход, али након ове одлуке која је на неки начин и одрицање колевке српског народа и Цркве, у истој мери као и простор Косова и Метохије, осећамо се крајње неспокојно и безнадежно. Искрено се надамо да ће нас време демантовати и ствари бар мало померити напред, јер сада као верници СПЦ немамо могућност богослужења у нашој српској цркви, како је омогућено свим осталим Србима на планети.

  • Да ли је Северна Македонија дубоко подељена земља по етничким линијама, као што то тврде неки познаваоци прилика. Колико је сукоб Русије и Украјине утицао на тамошње прилике и како се актуелна власт довија у таквој ситуацији?

Северна Македонија као држава је од свог оснивања, а посебно самосталности од СФР Југославије 1992. године, остала нестабилна и врло крхка баш због своје етничко – верске подељености и хетерогености. Било је покушаја да се кроз разне идеолошко – политичке форме те супротности умире или бар поставе у колосек минимума заједничких државних интереса („Братство и јединство“, „евроатлантске вредности“, „једно друштво за све“ итд.), али све то иде врло тешко и више представља „имитацију“ или шминкање опоре стварности пред странцима. Та верска (ислам и хришћанство) и етно – језичка (словенско – несловенса) супротност и различитост и даље (на жалост) представља непрелазни ров двеју цивилизацијских „племена“ и тешко да ће те старе историјске поделе икада бити умирене, као што је то у остатку Европе. Али таква подељеност није спецификум само Северне Македоније, већ и читавог дела Југоисточне Европе, оптерећеног историјским недовршеностима, насилним етно-језичким инжењерингом, национализмима, верским ратовима, сиромаштвом и непросвећеношћу. Актуелна власт, као и све претходне, свесна своје немоћи у решавању унутрашњих противуречности, али и спољних притисака, најчешће се ослања на механизам спољног туторства и „партнерске асистенције“, те кроз форму разних посредника, изасланика покушава да те унутрашње проблеме решава на начин који је могућ у датим околностима и обично изнуђен („Охридски мировни споразум“ након рата са македонском „УЧК“ из 2001, промена имена државе након грчког вета уласка у НАТО 2019. године и актуелно прекомпоновање историјског наратива и Устава након бугарског вета за отварање преговора са ЕУ).

Што се тиче преламања актуелног сукоба између Руске Федерације и Украјине и утицаја на прилике у Северној Македонији, морамо одмах напоменути да је НАТО пакт овде присутан од саме независности Македоније 1992. године, најпре кроз мисију UNPREDEP (који је као и у случају других република које су тежиле сецесији, директно био заинтересован у разбијање тадашње Југославије), а онда кроз ратне 90-е само ојачавао своје присуство, достигавши врхунац уочи и током НАТО агресије на тадашњу Савезну Републику Југосалвију, марта – јуна 1999, уз стационирање више од 50.000 војних и цивилних лица, правих или лажних хуманитарних и невладиних организација, многобројне технике и авијације. У суштини тада је Македонија била главна балканска авио база и паркинг НАТО трупа током и након агресије на СР Југославију. Саме трупе НАТО-а, под именом КФОР су у део Србије – Косово и Метохију, ушле управо из Републике Македоније, као комуникацијски најподесније, а на основу војно техничког споразума потписаног 9. јуна 1999. године код Куманова (на простору на коме је српска војска 1912. године Кумановском битком „Осветила Косово“) са представницима Војске Југославије, и који ће бити основа касније резолуције УН под бр. 1244, којом се гарантује територијални интегритет и целовитост СРЈ и Србије. Нелегално проглашење сецесије дела Србије, у виду тзв. „Republika e Kosovës“ од стране привремених власти у Приштини и њихово експресно „признање“ од стране македонских власти 2008. године само је пратило тај ток политичке оријентације (као и гласање у УНЕСКО-у 2017. г да српска културна баштина на КиМ треба да постане „косовска“, тј. албанска).

Формално чланство Северне Македоније у НАТО савезу од 27. марта 2020. године (на годишњицу антихитлеровских демонстрација у Краљевини Југославији 1941. године, међу којима и широм данашње Северне Македоније, али и одласка последњих војника ЈНА са територије Македоније 1992. године) ништа није радикално променило у спољнополитичкој оријентацији владајуће политичке елите, како у македонском, тако и у албанском партијском блоку.

Скорашња одлука северномакедонских власти да поклоне своје једине тенкове Т-72 Украјини, укупно 31, уз већ претходно послато лако пешадијско оружје совјетског и југословенског порекла, јасан је доказ да се политика НАТО савеза доследно прати и поштује и по примеру актуелног сукоба на истоку Европе. Што се тиче става међу обичним грађанима, преовладава утисак да је она претходно поменута подела у друштву видљива и у опредељењу за једну од двеју сукобљених страна у актуелном рату – већина православног становништва, пре свих Македонаца и Срба, гаји одређене симпатије према одлукама Русије, док је огромна већина албанског и бошњачког становништва на линији безусловне подршке Украјини и осуди свега руског, а тиме и српског (локалног, из Македоније) и србијанског (српског из Србије).

Иван Миљковић

Повезани чланци

Back to top button