Милена Павловић Барили

Српска сликарка и песникиња Милена Павловић-Барили, најзначајнији представник надреализма у српском сликарству, рођена је 5. новембра 1909 године у Пожаревцу. Од 1939. године живела је у САД где је била илустратор модног часописа “Вог”, сценограф и костимограф у њујоршким позориштима. После пада с коња умрла је у Њујорку у 36. години.

Милена Павловић Барили је била сликарка, илустратор и песникиња и једна од наших најзначајнијих уметница међуратног периода. Као дете уметника (отац Бруно Барилли је био познати италијански песник и композитор, а мајка Даница Павловић је студирала уметност. Милена је у својој раној младости изражавала заинтересованост и таленат за уметност.

Студирала је сликарство у Београду и Минхену. Током школовања на престижним минхенским академијама Книр и Ликовној академији у својим радовима увидела је стилску тенденцију која је знатно одступала од њиховог перфеционистичког стила. Своје уметничко образовање наставила је превасходно путовањем у Шпанију где истражује страствену и драматичну свакодневницу, а затим се усавршава и наставља своју сликарску каријеру у европским престоницама попут Лондона, Париза и Рима.

Њена прва изложба одржана је у Београду, да би затим уследиле изложбе у Пожаревцу, Лондону, Паризу, Риму и Њујорку. Имала је развијен друштвени живот и често је била окружена великанима тадашње уметничке сцене, истакнутим сликарима, песницима и критичарима омиљене јој авангарде. Њен песнички таленат огледао се у стиховима на француском и италијанском језику, који су по први пут били објављени 1934. године у италијанском листу Квадрино. Последњих 6 година свог живота Милена проводи у Њујорку, где се упоредо са сликарством бавила и илустрацијама за многе модне и лајфстајл часописе и рекламе, као и модним дизајном, костимом и сценографијом. Умрла је 6. марта 1945. године у 36. години живота  остављајући иза себе богату каријеру.

Стил Милене Павловић Барили мењао се више пута током њене каријере. Њени првобитни радови, настали још током школовања, одишу сензибилитетом као и мекоћом израза. Трудила се да прикаже реалност у слици, истовремено уклапајући и декоративне елементе сецесивног сликарства. Временом њен стил полако еволуира у композиције које имају наглашенију линеарну структуру, стога би се период између 1932. и 1936. године могао назвати и ,,линеарним периодом’’ њеног сликарског стваралаштва. Прогресивно, њен стил прераста из линеарног у чисто иконографски током наредних неколико година, уклапајући ренесансне елементе са прецизношћу архитекртуре античког периода и на тај начин симболизујући спону између реалности и сна, пролазности и вечности. У том периоду није се либила ни да користи свој лик при стварању. Последња фаза њеног стваралаштва везује се за њен боравак у Америци, када се у њеним радовима може осетити присуство носталгије и повремено уочити употреба религијских мотива. Тај период такође представља почетак њеног бављења примењеном уметности, те је на снагу ступила њена вештина илустрације.

У најзначајнија сликарска дела Милене Павловић Барили убрајају се и: ,,Жена са лепезом’’ (1927.),  ,,Аутопортрет’’ (1933.), ,,Аутопортрет са кистом’’ (1938.), ,,Композиција’’ (1938.), ,,Венера са лампом’’ (1938.) и многа друга. Радила је и модне илустрације за познате часописе као што су Вог, Текстрон Вог, Харперс Базар, Гламур, Таун енд кантри и Херст магазин.

Повезани чланци

Back to top button