Место где живе љубав и мир

Међу старим штампаним књигама у дечанској библиотеци налазе се дела познатих дечанских игумана и монаха из 19-ог и прве половине 20-ог века. Најстарије међу њима је „Дечански првенац“ из 1852. године Гедеона Јуришића, јеромонаха који је посећивао Дечане, а једно време био и дечански сабрат. Још је старији „Историја разних славенских народа“, Јована Рајића из 1794. године, али у њој се Дечани тек само помињу.

Најважнија дела која описују манастир Дечани и говоре о ситуацији у којој су се налазили су дела Архимандрита Серафима Ристића „Плач Старе Србије“ и „Дечански Споменици“, обе штампане 1864. године. Треба истаћи и дела из нешто каснијег периода као „Помозимо Високим Дечанима, Саве Дечанца, Епископа Жичког из 1902. године и Архимандрита Леонтија Нинковића „Братство Високих Дечана“ из 1926. године.

Фото: Ризница

Извод из књиге „Дневник дечанског монаха“ 1903. -1906.

17. август

Добили смо обавештење од манастирског војводе Рамуша да су 13. или 14. августа у селу Истинић Аранути заробили црногорску девојку, која је била пошла у Дечанску лавру за празник Успенија Божије Мајке. Истога дана, монах Јелисеј, ( Србин који зна арнаутски) пође са мирјанином Пунишом да ослободи заробљеницу, коме није пошло за руком ни да је види. Вративши се у манастир он исприча о. Арсенију у чему је ствар. Следећег дана, 18. августа о. Арсеније посла о. Јелисеја у село Истинић са двојицом војвода и четворицом војника уручивши му писмо од јузбаше. Узевши потом 20 војника и своје, он пође кући онога ко је купио девојку, где беше много Арнаута. На његов захтев да врате девојку рекоше да је она „од наше стране купљена и већ потурчена ( у ствари они су насилно свукли њену одећу и обукли је у турску) и Туркињу он не може да види“. Он рече: „Питаћу је ја хоће ли да буде Туркиња или неће. Ако хоће онда је не траћим назад, а ако неће, истога часа да је вратите“. Тада су га увели у ону собу где је била девојка. На његово питање шта она жели да буде. Туркиња или Хришћанка, она одлучно рече да жели да буде оно што и јесте тј. хришћанка. После тога он затражи од ње да збаци са свог лица вео. Она му рече да се плаши да га скине да их не би обоје убили Арнаути, а затим скиде вео са лица. Јузбаша захтеваше да одмах пусте девојку, ако је не пусте запалићемо му каже кућу и сви ће они изгорети, а ако ко крене да бежи убиће га. После тога се они и преко воље сложише да је пусте, изјавивши да му дају за њу 500 гроша које су они за њу платили приликом куповине. Наши дадоше Арнауту 3 меџида и војводину пушку. 18 августа увече они дадоше девојку у манастир Дечани. Спроводило ју је више од 20 војника на челу са јузбашом. Испоставило се да је она из Гусиња изнајмила двојицу Турака да је доведу до Дечанске лавре. Они су је продали Арнауту из села Истинић за 500 гроша.

( монах Дионисије)

Повезани чланци

Повезано
Close
Back to top button