Марија из Приштине: Дом је тамо где ти је срце

Марија Новаковић из Приштине, после 22 године проведене у расељеништву, жели да се врати у свој град и на радно место у Предшколску установу „Ђурђевак“ где је радила све до почетка рата.


Године проведене у расељеништву прво у Блацу и Прокупљу, а потом у Београду биле су довољне да Марија схвати да је дом само тамо одакле си потекао. Зато је одлучила да се врати у Приштину, у мали станчић у насељу Улпијана. Међутим, у њега није могла. Албанац који је узурпирао стамбени простор у адаптираном подруму, исти издаје. Марија је још 2005. године уредно добила потврду од међународне организације Хабитат да је имовина њена, али папир очигледно ништа не значи и никога не обавезује.

После много година Марија је са новинарском екипом пристала да оде до свог стана у граду кога је морала да напусти али који, како каже, никада није напустио њу.


Емоције су прорадиле чим је ступила у своје бивше насеље. А онда, је после две деценије уследио сусрет са комшијом из зграде. Срдачан разговор и позив на чај.

Пре рата је Марија радила у Предшколској установи „Ђурђевак“ из Приштине која је у међувремену измештена у Грачаници. Јуна месеца је поднела захтев за поновним радним ангажовањем и како каже још увек чека званичан одговор из ове установе.

Наглашава да неће одустати, жели да се врати, а са њом ће се, како каже, вратити и њени синови Немања и Лазар.
Иако се у појединим медијима и званичним извештајима представља другачије повратак расељених лица у пракси није једноставан, а прича Марије Новаковић је из Приштине то и доказује.

И. Миљковић

Повезани чланци

Back to top button