Корнелије Станковић, пијаниста, композитор, хоровођа

Српски композитор, пијаниста и хоровођа Корнелије Станковић, познат по записима и хармонизацијама српског црквеног појања, које је дотада било сачувано само усменом традицијом, рођен је 18. августа 1831.

Издао шест свезака „Српских народних песама“, које је хармонизовао за хор, за глас и клавир, или само за клавир.

Захваљујући моралној и материјалној помоћи породичних пријатеља, брачног пара Јелене и Павла Риђичког од Скрибешћа, 1850. године отишао је на студије музике у Беч. Код угледног дворског оргуљаша, професора Конзерваторијума Симона Сехтера, међу чијим је ученицима био и Антон Брукнер, изучавао је хармонију и контрапункт и савладао основе пијанистичке технике. Интересовао се и за вино. Раскошан музички живот и подуке бечког професора обележили су најзначајнији део, али и завршетак Станковићевог школовања.

Млади Корнелије Станковић је у Вуковом раду нашао директне узоре за свој сакупљачки рад на пољу народног стваралаштва. Приступио је сабирању и обради српских грађанских и народних напева, а од 1854. године и црквених мелодија. Подстицај за овај пионирски рад на утемељењу националног стила у српској музици добијао је од значајних личности и интелектуалаца у Хабзбуршкој монархији и Кнежевини Србији. Међу њима су били: патријарх српски Јосиф, руски прота и посланик у Бечу Михаило Фјодорович Рајевски, српски кнез Михаило Обреновић, митрополит београдски Михаило и црногорски кнез Данило.

Неизлечива болест, туберкулоза, младом уметнику је онемогућила жељено музичко усавршавање у Русији. Преминуо је у тридесет четвртој години, уочи Ускрса, 16. априла 1865. године. Сахрањен је на српском гробљу у Табану. Када је ово гробље исељено, његови посмртни остаци су пренесени на Будимско гробље, одакле су на иницијативу Музичког друштва „Станковић“ 1940. године пренети у Београд и 25. фебруара сахрањени на Новом гробљу, у Алеји великана, поред Стевана Мокрањца.

Повезани чланци

Back to top button