Коларац, велики српски задужбинар

Српски трговац Илија Милосављевић Коларац, који је своју имовину завештао за просвећивање народа, умро је 6. октобра 1878. године.  Из његове задужбине издат је велики број књига и подигнут Коларчев народни универзитет у Београду.

Рођен је око 1800. године у селу Колари надомак Смедерева, по коме је и добио надимак Коларац, а умро у Београду. Као дете је рањен у Првом устанку. По његовој пропасти, Илијина породица пребегла је преко Дунава, али се Илија брзо нашао у Београду, са 30 пара. Радио је као трговачки момак за друге трговце, а 1827. године оженио се ћерком једног од њих Милутина Радовановића, Синђелијом Радовановић.

Отворио је сопствену радњу, болту. Недуго затим, преселио се у Панчево, због страха од кнеза Милоша.

Наиме, постоји прича да када је Илија боравио у Београду, почну неки млађи београђани носити неке капе, са златним ширитима. Кнез Милош, мрзећи на расипање и луксуз, и држећи да му ваља Србе од тог палила склањати, макар каквим мерама, заповеди те се неколико Београђана, с тим златали капама, обале и истуку батинама. Илија се, од те мере, толико уплаши, да је одмах оставио Београд, и преселио се у Панчево.

Међутим, сам Коларац ће написати да је у Панчево дошао због трговине и сигурне зараде у царско-краљевској аустријској држави, 1828. године. Тамо је развио велику трговину и са Србијом и унутар Аустроугарске, првенствено са храном, али и са стоком, и веома се обогатио. Извозио је пшеницу, јечам, овас, суражицу, просо и кукуруз. Имао је своје бродове, који су се звали Немања и Свети Ђорђе. Такође, бавио се и узгојем и продајом свиња. Коларац је напустио Панчево 1856. године.

Илија је житар трговац у Панчеву средином 1855. године, који прилаже 10 ф. за споменик песнику Лукијану Мушицком у Карловцу. Синђелија, коју је врло волео, умрла је 1855. године у Пешти, а сахрањена је у Београду, где се и сам Илија Коларац преселио следеће године. Ту се бавио трговином сољу и шалитром, а улагао је и у руднике. Дуго је помагао ствараоце у књижевности, а 1861. је основао Књижевни фонд Илије Милосављевића Коларца уз помоћ Косте Цукића. До Првог светског рата фонд је издао 120 књига. Коларац је донирао и хиљаду форинти за оснивање правне Академије у Новом Саду.

Крајем 1877. године замало је страдао. Влада га је оптужила за велеиздају због наводног учешћа у Тополској буни, заједно са Јевремом Марковићем и Аћимом Чумићем, а преки војни суд осудио на тамницу. Кнез Милан га је убрзо помиловао, али је затвор нарушио Коларчево здравље и убрзо је умро.

Тестаментом је оставио своје имање (око милион тадашњих динара) фонду за стварање београдског универзитета, што је била велика Коларчева жеља, и фонду за помагање књижевности. По смрти Коларца, две синовице, жене Велизара Карапешића и професора Димитрија Нешића, повеле су судски спор за обарање тестамента, подржане од тадашњих власти. Тек је Касациони суд оснажио Коларчев тестамент. Драгиња Петровић је потраживала из заоставштине накит своје сестре, Коларчеве жене.

Спада у велике задужбинаре Србије. Његова најпознатија задужбина је Коларчев универзитет.

Повезани чланци

Back to top button