Катарина Ивановић – прва жена академик

Српско учено друштво је 13. јуна 1876. године за првог женског члана изабрало сликарку Катарину Ивановић. Она је била једна од три сликарке (поред Мине Караџић и Полексије Тодоровић) које су радиле у Србији у 19. веку.

Катарина Ивановић је рођена у породици српског грађанина и трговца („купеца“) у Веспрему, у Аустријском царству. По другом извору, дошла је на свет у Столном Београду и то 1819. године. Родитељи су јој били Лазар – месни купец и Марија, и захваљујући њиховој пажњи развила се код ње тежња за образовањем и стваралаштвом. Са једанаест година већ је знала два страна језика. Детињство је провела у малој српској заједници, у Столном Београду. Таленат је показивала од детињства, а сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи тамошњег трговца Ђорђа Станковића, у Пешти у атељеу Јожефа Пешког и Реваја.  По другом извору, сликар Н. Пешки је био Чех по народности, и код њега је Катарина лепо напредовала. Касније је њен дар за ликовну уметност уочила и мађарска грофица Чаки, позната меценарка уметности, која јој је омогућила да сликарство учи у Бечу, у Уметничкој академији, где жене у то доба иначе нису имале приступ.

Учила се приватно и код бечког сликара Валдмилера.

Симо Милутиновић Сарајлија је објавио у „Сербском народном листу“ 1837. године песму њој посвећену, као „Честитој и надобичној љубитељки краснога знања“. Јавља се она у списку пренумераната Сарајлијине књиге о историји Србије 1837. године, у Бечу као ображарка (портретиста).

Током студија у Бечу „нарисала“ је 1839. године композицију „Српског Омира“ (Хомера) – слепог старца гуслара. Даље се усавршавала на Академији у Минхену, где студира скоро две године (1845—1846) историјско сликарство.

Ту је започела студију познате историјске композиције Ослобођење Београда 1806. Наставила је своје усавршавање и у Паризу, где једно време живела.

На позив Срба, 1846. године одлази у Београд, у ком остаје годину дана, живећи код Симе Милутиновића. Свој боравак је искористила да портретише многе виђене Србе Београђане, међу којима и књегињу Љубицу Обреновић. Међу најуспелије портрете спада портрет Симин. Вратила се затим у Пешту, где је била „веома популарна“.

Пештански Народни музеј јој откупљује портрет цара Фердинанда. Њени радови, цртежи и слике налазили су се и у збирци Бечке царске Уметничке академије. Путовала је по Холандији и Италији, где је много научила о савременом сликарству.

Пред крај живота вратила се у Столни Београд, где је живела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртве природе.

Катарина Ивановић је слабо говорила српски. Без обзира на то, она је била велики српски родољуб. Поклонила је 1879. године београдском Народном музеју 15 својих слика и друге „реткости“, међу којима је и њен аутопортрет. Тако да је наводно и њена заслуга што је музеј основан.

Позната су два њена аутопортрета, која су доспела у Народни музеј. Матица српска јој се такође обраћала, тражећи њене слике за своју збирку. Одушевљен њеном лепотом и интелектом, у оно време веома популарни песник Сима Милутиновић Сарајлија је 1837. године Катарини Ивановић посветио спев „Троје-сестарство“. Те године о њој лепо пише и објављује аутопортет, Павловићев „Сербски народни лист“ у Пешти. Никада се није удавала, а позната је њена велика неприкривена наклоност према много старијем „Сарајлији“.

Године 1876. постала је почасни члан Српског ученог друштва, и тако је она постала прва жена академик код Срба. Преминула је у Столном Београду 22. септембра 1882. године. На иницијативу Друштва пријатеља Народног музеја, њени посмртни остаци су 1967. године пренети у Београд и сахрањени у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Повезани чланци

Back to top button