Јован Хаџић

Српски књижевник из XIX века, један од противника Вукове језичке реформе Јован Хаџић Умро је у Новом Саду 1869. године. Био је оснивач и први председник Матице српске, дописни члан Друштва српске словесности и Српског ученог друштва.

Рођен је у Сомбору на Малу Госпојину 1799. године, и потиче из најбогатијег слоја српског грађанства у Угарској. Родитељи су му били, отац Никола, богати сомборски трговац и мајка Софија. Како је остао рано без родитеља, узео га је 1812. године под своје ујак, бачки владика Гедеон Петровић.

У Пешти уписује филозофију, али након три године студирања он одустаје и започиње студије права. Још током студирања филозофије интересовао се за антику и старогрчки језик, а на правном факултету се истакао као један од најбољих студената римског права. Ова чињеница умногоме објашњава упливе изворног римског права у Србијански грађански законик. У то време Хаџић почиње и са писањем поезије под псеудонимом Милош Светић.

Током свог боравка у Бечу имао је прилике да упозна многе велике личности тог времена које ће имати непосредног утицаја на његов даљи рад тј. формирање његовог правног начина размишљања. Звање доктора свих права стиче 1826. године, настањује се у Новом Саду где је 1834. године постављен за варошког сенатора. Оженио се 1829. године у Новом Саду са Маријом Десанчић.

У Србију стиже 1837. године, где је као један од водећих правника био је истакнута личност јавног живота, учесник у политичким борбама и противник кнеза Милоша. Остаје у кнежевини српској до 1846. године, где се показао великим „рођеним“ законодавцем. Састављао је предлоге закона на основу Устава кнежевине Србије 1838. године. Његово дело је српски Грађански законик. Радио је на устројству Врховног суда кнежевине Србије, али није стигао да заврши Законик о судском поступку. Допринео је побољшању положаја државних и судских чиновника.

У Новом Саду га 1847. године бирају за посланика за Угарски сабор у Пожуну. Двапут је позиван 1848. године за министарског саветника у Министарству правде у Пешти. Након револуције, морао се примити организације судства у Српском Војводству. После подношења оставке 1850. године, постаје председник Обласног суда у Новом Саду до 1854. године, када је пензионисан.

Био је 19 година бесплатни управитељ и до смрти патрон Велике српске гимназије у Новом Саду. Помогао је тада даровитом гимназијалцу Светозару Милетићу да добије од епископа Јосифа Рајачића стипендију од 100 форинти.

Био је значајна личност и у културном животу: оснивач је и 1826. године први председник Матице српске, уредник Летописа и у почетку сарадник Вука Караџића. Међутим, средином 30-их долази у сукоб са њим око схватања књижевног језика. Хаџић се сматра за највећег противника Караџићевог, који је међутим, 1866. године дозволио да се у Великој српској гимназији у Новом Саду, у којој је био управитељ, предаје по Вуковом и Даничићевом правопису, а старословенски по Миклошичу.

Хаџићев књижевни и научни рад је обиман. Осим правом, бавио се и поезијом, превођењем, историјом, филологијом. Јован Хаџић је био ученик Л. Мушицког и његов настављач. Јавља се у поезији први пут са песмом: Одзив младога српског духана глас харфе шишатовачке.

Његова позната епска песма написана у хексаметру је Први прелазак Црног Ђорђа из Србије у Срем. Карађорђе је предмет и његовог главног историографског дела Устанак српски, под Црним Ђорђем (1862). Оно што је посебно интересантно јесте то да је Хаџић био претходник Ј. Ј. Змаја, јер неке његове родољубиве и дидактичке песме подсећају на Змајеве (Зора је, Глас Србина 1830 и др). У својој поезији се доста угледао и на народну поезију, али у исто време био претходник како Ј. Ј. Змаја тако и Б. Радичевића. Зато га Јован Деретић у својој Историји српске књижевности сматра „Змајевим првим песничким учитељем“.

Јован Хаџић се бавио и преводилачком делатношћу. Преводио је дела античке и модерне класичне традиције: Хомера, Вергилија, Хорација, Шилера, Гетеа и многих других. Превео је делове из Илијаде у десетерцу, а Хорацијеву „Песничку уметност“ превео је у два метра, напоредо, у метру оригинала и у епском десетерцу. Управо из тога видимо да је његово интересовање било разноврсно и свестрано.

Хаџић је био редактор првог Српског Грађанског законика који је донет 1844. године, а уз њега саставио више пратећих закона и законских аката.

Данас о раду Јована Хаџића проналазимо далеко више негативних него позитивних критика. Узрок томе је можда неуспех у сукобу са Вуком Краџићем. Међутим, оправдање за такав Хаџићев став можемо пронаћи у утицају који је на њега имало школовање у Хабзбуршкој монархији, али то га не оправдава на филолошком плану. Његово књижевно стваралаштво је, свакако, врло значајно у српској књижевности XIX века, али његове конзервативне идеје које су нарушавале тадашње покушаје напредовања у језику су биле те које су донекле онемогућиле његов успех у филологији.

Јован Хаџић је умро априла 1869. године и сахрањен у Новом Саду, у порти Светојованског храма, где му је удовица подигла споменик.

Повезани чланци

Back to top button