Јосиф Панчић

Српски ботаничар и природњак Јосиф Панчић, први председник Српске краљевске академије, рођен је 17. априла 1814. године.  Медицину је завршио у Пешти, а у Бечу је усавршавао ботаничке студије и ту је упознао Вука Караџића, који га је убиједио да 1846. дође у Србију. Радио је као лекар у Параћину, Јагодини и Крагујевцу, а 1856. је постао професор Лицеја и потом Велике школе /универзитет/ у Београду, чији је ректор био шест пута.

С изванредним познавањем природних наука, проучавао је флору, фауну и минералогију Балканског полуострва, посебно Србије. Описао је око 80 биљних и животињских врста до тада непознатих науци. Открио је нову врсту ендемско-реликтног четинара, познату као „Панчићева оморика“ и реликтне рамондије. Основао је и уредио Ботаничку башту у Београду. Објавио је око 30 радова из ботанике, зоологије, геологије, минералогије, шумарства, археологије. Дела: „Флора Краљевине Србије“, „Птице Србије“, „Рибе Србије“.

Панчић је рођен у селу Угрини код Брибира, у Винодолу (у то време Аустријско царство, данас Хрватска), у католичкој породици као четврто дете Павла и Маргарите. Према предању, Панчићи су пореклом из Херцеговине и од давнина су се доселили у село Угрини, које се налази на северним огранцима Велебита у саставу Винодолске општине.

Родитељи су му били сиромашни, a стриц му је био архиђакон у Госпићу, те га је он узео себи и старао се о његовом школовању . Основну школу завршио је у Госпићу у Лици, a гимназију у Ријеци. Јосиф је из Ријеке прешао у Загреб да би наставио школовање у високој школи. У додиру са неким Мађарима сазнао је да у Пешти постоји Медицински факултет, на коме се у то време одржавала и настава из природних наука. Панчић је завршио медицински факултет у Пешти и постао доктор медицине 7. септембра 1842. године израдивши тезу Taxilogia botanica, коју је посветио своме стрицу Гргуру. Током студија у Пешти морао је да се издржава, дајући приватне часове из француског и италијанског језика. То му је односило много времена и услед тога се његово студирање протегло на 10 година.

Панчић није желео да ступи у државну службу и решио је да ради приватно као лекар. Од лекарске праксе није могао да се прехрањује, јер није имао довољно пацијената, који су већином били сиромашни. Провео је две године у Руксбергу у Банату, где је се бавио и васпитањем деце власника тамошњих рудника Хофманова. За то време је упознао флору Баната, обишао је и Делиблатску пешчару и пео се на Карпате, a у рудницима је наишао на многе интересантне стене и минерале. Прикупио је доста интересантних биљака из флоре Баната.

После две године отишао је у Лику да посети свога стрица и добротвора Гргура и брата Мату. Ту је правио излете по околини, пео се на Велебит и прикупио доста биљака из флоре Приморја.

У бечком Природњачком музеју је проучио и одредио своје прикупљене биљке, a у исто време је пратио и предавања чувеног ботаничара Ендлера. У Бечу се задржао годину дана. Бавећи се у Бечу он се упознао са Миклошићем и Вуком Караџићем; Вук га упути у Србију да ступи у државну службу. Чекајући да Вук добије новчану помоћ од Русије (а коју на крају није ни добио), Панчић је готово био на измаку свога новца и то је признао Вуку. Вук му је тада саветовао да одмах крене у Србију и да тражи постављење у Ужицу.

Панчић је послушао Вука и дошао у Србију у мају 1846. године за време владавине кнеза Александра Карађорђевића. Али, како је Вук имао у Србији и доста непријатеља, његова препорука није вредела ништа, па је чак због тога и због жеље да буде постављен у Ужицу, у чијој се околини скривао велики број противника Карађорђевића, Панчић постао сумњив и није могао да добије то место. Чекајући на постављење, обилазио је ужички крај, и бавио се изучавањем биљног света.

Панчић је готово остао без средстава за живот и док је размишљао да се врати, добио је позив од Аврама Петронијевића, министра иностраних послова, који је имао фабрику стакла у непосредној околини Јагодине у Белици, да се привремено прими за лекара у томе месту и да као лекар ради на сузбијању заразе трбушног тифуса, која се ширила међу радницима фабрике. Панчић је пристао, био на тој дужности пола године и са успехом је завршио свој посао.

Бавећи се тамо он се упозна са летњом и јесењом флором Јагодине, Белице и Црнога Врха. Становници Јагодине су заволели Панчића као савесног лекара и племенитог човека и када је Панчићу понуђено место за физикуса у Неготину, Јагодина је тражила да задржи Панчића. У томе је и успела и Панчић је у фебруару 1847. године постављен за контрактуалног лекара и физикуса јагодинског округа, али прошле године започета испитивања наставио је, обиђе Темнић, Левач у околини Опарића (и Превешко језеро) и манастир Љубостиње. Око половине јуна оде у Алексиначку Бању одакле се први пут попе на Ртањ и Озрен. Исте године је затражио отпуст из аустроугарског поданства и затражио пријем у српско поданство.

Крајем исте године добио је премештај у Крагујевац и постављен је на упражњено место за привременог окружног лекара 12. новембра 1847. године. За време боравка у Јагодини Панчић је одлазио и у Ћуприју и ту је упознао Људмилу, ћерку барона инжењера Кордона, коју је затим као лекар у Крагујевцу испросио и у јануару 1849. године се венчао у православној цркви у Ћуприји.

Идуће године, 8. јануара 1850. године примљен је за члана Друштва српске словесности, a y 1853. године је постављен за професора природних наука у Лицеју, најпре за контрактуалног професора, a када је 1854. године примљен у српско поданство, др Јосиф Панчић је постављен за редовног професора у Лицеју. Примљен је за члана Друштва српске словесности и постављен је за професора у Лицеју, иако до тада није, сем докторске дисертације, имао ниједан публикован научни рад. Постављен је за професора само на основу сазнања и уверења да је он најбољи познавалац флоре Србије. Основао је Београдску ботаничку башту 1874. године.Године 1855. Панчић је први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара – оморика. Десет година касније је добио две њене гране. Требало је да прође још десет година да на планини Тари, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1877. (Према неким изворима 1875.?). пронађе до тада непознати четинар – оморику која је по њему добила име – Панчићева оморика (Picea omorika (Pančić) Purkyne) Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2.500 биљних врста. У Лицеју и доцније у Великој школи Панчић је остао до краја живота.

По њему је названа и Панчићева поточарка.

Повезани чланци

Back to top button