Joakim Vujić – „otac“ srpskog pozorišta

Srpski književnik i pozorišni pisac Joakim Vujić rođen je 9. septembra 1772. godine. Vujić je 1835. godine u Kragujevcu osnovao prvo srpsko pozorište, gde je prenosio romantičarski duh Evrope prikazujući dela domaćih i stranih autora.

Školovao se u Baji, Novom Sadu, Kalači, Ostrogonu i Požunu, gde je izučio prava. Ovde je redovno posećivao pozorišne predstave.

Zanesen primerom Dositeja Obradovića, koga je sreo u Beču 1795. godine, krenuo je na put. Imajući na putu različitih doživljaja, Vujić je bio u Karlovcu i u Zagrebu, odakle se 7. jula 1797. vratio u rodnu Baju da pomogne roditeljima koji behu postradali.

Joakim Vujić je učiteljevao po raznim mestima Ugarske, a potom je krenuo na putovanje. Pošao je u Trst i uz romantičan sukob s hajducima, u Trst je stigao na poklade 1801. gde se izdržavao kao domaći učitelj. Ovde je Vujić učio tuđe jezike i ubrzo napisao svoju Francusku gramatiku (Budim, 1805). U Trstu je upoznao Vikentija Rakića, pisca i prevodioca dramskih dela na srpski jezik, jeromonaha Savu Popovića i veletrgovca Antonija Kvekića.

Vujić je putovao po Italiji, pa ostavivši učiteljstvo, prema njegovim zapisima – čija je verodostojnost dovedena u pitanje – stupio je na brod kao pisar. Posetio je Moreju, Arhipelag, Malu Aziju, Carigrad, Krim, bio je i u Solunu i na afričkoj obali, gde je gledao hvatanje krokodila po Nilu, a u povratku ka Trstu njegov je brod imao bitku s turskim morskim razbojnicima.

Radi štampanja svojih spisa odlazi u Peštu. Nameravajući je da se nastani u Srbiji odlazi u Zemun, gde ostaje od 1806. do 1809. U Zemunu je učiteljevao i pisao. Ovde je bio osumnjičen da je — priča Vujić — u revolucionarnoj vezi s Dositijem iz Beograda i Napoleonom Velikim, te je pola godine bio u istražnom zatvoru, gde je uradio prevod Defoevog „Robinsona“ i još jedne knjižice.

U jesen 1810. godine u Sentandreji se oženio bogatom udovicom Pelagijom Manojlović, međutim, u braku nije bio srećan. Iste godine je objavio svoj roman „Aleksis i Nadina“, a takođe i moralnu pripovetku „Robinson mlađi“.

Vujić je učestvovao i u pripremama predstave Ištvana Baloga „Crni Đorđe ili Zauzeće Beograda od Turaka“ koja je bila izvedena na mađarskom jeziku sa srpskim pesmama 12. septembra 1812. godine u peštanskom Mađarskom teatru, u Rondeli. Oduševljena publika je sa ovacijama ispratila predstavu.

Godine 1813, 21. avgusta, Vujić je za priznanje kulturnog i prosvetnog rada od cara Franca I dobio priznanje koje mu je uručeno u peštanskoj Gradskoj upravi. Dana 24. avgusta 1813. godine, ponovo u Rondeli na peštanskoj obali Dunava, na pozornici Mađarskog teatra, Joakim Vujić priređuje prvu svetovnu i građansku pozorišnu predstavu na srpskom jeziku: „Kreštalica“ od popularnog nemačkog spisatelja Augusta Kocebua. Prvu vest o ovoj predstavi prenele su „Novine serbske iz carstvujušče Vijene“ Dimitrija Davidovića. Po ovom scenariju je 1966. snimljen film Kreštalica.

Godine 1828. Joakim Vujić je u Budimu štampao „Putešestvije po Serbiji“; pre toga je već bilo iizišlo njegovo „Novoe zemljeopisanije“. Dane očajanja, zbog propalog braka, proveo je u manastiru Bezdinu, gde je 1831 — 1832. napisao i svoju autobiografiju.

Vreme između 1835 — 1839. proveo je u Srbiji, većinom u Kragujevcu, gde je u dvoru Kneza Miloša priređivao pozorišne predstave. Vujić je došao na poziv Kneza u jesen 1834. godine i postavljen je za direktora Knjažesko-srbskog teatra sa zadatkom da organizuje rad pozorišta. Prve predstave održane su u vreme zasedanja Sretenjske skupštine od 2. do 4. februara 1835. godine, kada su prikazani Vujićevi komadi uz muziku koju je komponovao Jožef Šlezinger.

Poslednje godine svoga života Joakim Vujić je proveo u Beogradu u oskudici. Ipak je bio živnuo videći da se u Srbiji sve više utvrđuje pozorište.

Umro je 8. novembra 1847. godine, očekujući prvi povezani primerak svoje nove knjige „Irina i Filandar“. Joakim Vujić je sahranjen u blizini crkve Svetog Marka na starom tašmajdanskom groblju u Beogradu. Grob mu je kasnije zameten. Vujićeva slika je poznata po nacrtu koji je sam priložio svojoj autobiografiji.

Povezani članci

Back to top button