Јесте ли чули за Веру?

Вера највише на свету воли белу чоколаду и кошарку. И тату. Баш као и свака девојчица. Или можда баш супротно од сваке девојчице.

Као таква она је невидљива за систем, неретко и шиканирана.  „Зовем се Вера“  је књига о девојчици која се бори за своје место у суровом друштву.  Књига за све генерације написана је са жељом да код оног ко је прочита пробуди емпатију.

„Зовем се Вера“ – Јелена Тасић

(Талија издаваштво)

„Стварност је стварнија ако јој додаш нестварног.“

М. Антић

Окружена друштвом у којем су најдрагоценије врлине, хуманост, поштовање различитости, а пре свега љубав према другима  изгубиле на значају и значењу, ауторка нам, својом причом указује, подсећа и чак опомиње да се пробудимо, да са очију скинемо вео себичлука, будемо другима подршка.

Поштовање различитости је, велики проблем са којим се, дан – данас суочава читаво друштво. У књизи „Зовем се Вера“ Јелене Тасић, сазнајемо како се једна девојчица суочава са људима који је окружују. Вера нема родитеље. Међутим, оно што сазнајемо из њене приче, у првом плану, јесте то да Вери недостаје мајка.

        „Не знам где је мама. Отишла је заувек. Тата каже да је на небу, али ја знам да не може бити на небу. То је глупост..“

        „Јуче када сам ишла у школу, видела сам тету која личи на моју маму. Имала је луде коврџе као моја мама и браон косу као моја мама и зелене очи као моја мама и осмех до ушију као моја мама…“

Вера је и оца измаштала. Саткан у њеној свести, баш онакав какав и треба да буде. Не идеалан отац, већ просечан, тата као и сваки други. Скромна у својој посебности, воли обичног змаја.

          „Мој змај је био обичан. Нисам желела да буде неки шарениш. То ми некако делује нестварно. Зато сам имала обичног змаја. Скоро па стварног.“

На једноставан начин, без патетике, из угла девојчице, ауторка је сасвим дочарала са чиме се Вера бори. Иако слаба, Вера не показује слабост. Иако тужна, нема суза у њеним очима. Девојчица, свесна свог живота и борбе, бори се, најпре, за своју личност. Такође је свесна и света којим је окружена. Она не жели сажаљење већ љубав и разумевање. А љубави у њој има, толико, да свакога дана оставља кифлу човеку који проси поред оближње пекаре.

           „Ушла сам у пекару и купила две кифле. Једну сам дала чики. Није хтео да је узме, али сам му лепо објаснила да се са друговима све дели. Онда је пристао.“

О ауторки

Јелена Тасић је рођена 25.10. 1990. године у Задру. Дипломирала је филозофију на Филозофском факултету Универзитета у Београду, а потом је мастерирала предузетништво на УЕСКО катедри Универзитета у Новом Саду.Нена прича „Клацкалица“ објављена је у збирци кратких прича за децу „Читам, пишем, растем“ у оквиру конкурса Креативног писања.

Вера се разликује од својих вршњака по томе што у себи и са собом носи недостатак родитељске љубави. Са тим недостатком живи, уме да се радује, иде у школу, као и остала деца. Међутим, тај недостатак људи око ње не примећују. Имамо феномен учитељице која, свакако, игра веома важну улогу у животу сваког детета. Учитељица не познаје Веру, нити се труди да је упозна, што је, морамо признати, поражавајуће. Учитељи су, одувек, били важне особе у нашим животима. Мајка, на првом месту, учитељица на другом. Када нема мајке, ту је учитељица. Ако су мама и тата фиктивни, учитељица није. Она је ту, присутна у Верином животу. Њу девојчица није измаштала, нити је могла да је идеализује зато што она, учитељица, није то дозволила својим поступцима, ставом и понашањем.

Ово је прича о љубави, (не)разумевању, недостајању, борби, сновима, емпатији. Може се рећи да Јелена Тасић „тражи помиловање“ за сву децу, људе, који су , стицајем неких животних недаћа, искустава дошли у ћорсокак. С тим у вези, јасна је порука књиге да морамо бити бољи једни према другима, да изнедримо способност поштовања и уважавања, много више него што је тренутно у нама присутна. Способност да препознамо нечије потребе, да се истински потрудимо да ублажимо и зацелимо нечије ране. Јелена Тасић нас уводи у један обичан и истовремено тужан свет девојчице. Међутим, огромна туга детињег света оивичена је херојском снагом која Вери даје веру у боље сутра.  

             „Вера треба да даје веру другима. То је њен задатак“.

Радмила Миљковић

Повезани чланци

Back to top button