Јанош Хуњадиј или Сибињанин Јанко

Хришћанска војска под командом ердељског војводе Јаноша Хуњадија, у српским народним пјесмама познатог као Сибињанин Јанко, 22. јула 1456. године у одлучујућој бици – у којој су се посебно истакли српски одреди – потукла Турке који су опколили Београд.

Преживели од око 150.000 Турака под вођством султана Мехмеда Другог – Освајача сутрадан после битке, у којој је рањен и сам султан, одустали су од опсаде града који су, заједно са Србима бранили немачки, угрски и пољски крсташи.

Јанош се родио у племићкој породици 1387. или 1407. године (различити извори дају ове податке), као син Војка, унук Србина, влашког кнеза из Баната, у данашњем румунском округу Турну Северин. Мађарски историчар Јанош Карачоњи у својој књизи заступа „српску тезу“. По њему је Јанко само одгајан као римокатолик, јер је то био законски услов да буде влашки племић и кнез. По неким изворима, по мајци је куманског порекла. По теорији из 19. века Јаношев деда Срб је био пореклом из Србије, али ова теза није потврђена у изворима.

 Зна се да је Срб имао три сина — Војка (Јаношев отац), Магоша и Радола. Постоје и извори по којима се тврди да је Јанош влашког/румунског порекла.

Јаношева мајка се звала Ержебет Моржинај и била је кћи влашког племића из Хуњада за кога се приповедало да је у сродству са познатом породицом Моржинај. Јаношева жена Ержебет Силађи; или Маргарита Свилојевић, име по коме је позната у српској народној традицији, потицала је из угледне мађарске племићке породице чије се презиме поклапа са именом области Силађ у Угарској.

Мада веома популаран, Хуњади није имао довољно племенито порекло да би и сам могао постати краљ Мађарске.

Војк је своје презиме Хуњади узео када му је краљ Жигмунд поклонио 1409. године баштину и замак Вајда-Хуњад. Наслов Корвин је први користио биограф Јаношевог сина Матије.

Јанош Хуњади је имао старијег брата Јаноша, северинског бана (често је био замењиван с њим), који је умро негде око 1440.

Причало се у народу, а и сам Хуњади је гласине подстицао, да је он син Жигмунда Луксембуршког- Везу је представљао Јаношев отац, који је двадесет година верно служио краљу Жигмунду. Ово предање здушно су користили његови потомци у борбама за угарски престо.

Према српским и јужнословенским народним предањима, познатим у записима од 17. века па надаље („Савински летопис“, бугарштица из прве половине 18. века, „Српски рјечник“ Вука Стефановића Караџића итд.), Јанош је био син деспота Стефана Лазаревића. Наиме, у различитим варијантама, будимска, сибињска односно грчка господа, задивљена племенитим деспотовим изгледом, пожелела су од њега порода, и као госту му подвела своје кћери. Тако су рођени Јанко и Јана, или Јанко и Руде, у другој варијанти. Јана или Руде су мајке Јанковог епског сестрића Секуле, историјског Јаноша Секеља, бана Славоније (отуда „Бановић“ Секула), који је погинуо у другом боју на Косову 1448. године. Архаичан обичај гостинске обљубе, који је у основи ове теме, послужио је да се изведе легендарна веза између српске династије Немањића, угарске круне и Бранковића: Немањићи → кнез Лазар (преко Милице, потомкиње кнеза Вратка) → Високи Стефан → Јанко Сибињанин → краљ Матијаш → Змај Огњени Вук (тј. деспот Вук Гргуревић, унук Ђурђа Бранковића). Улцињски бискуп, Србин из 15.века, Мартин Сегон је написао да је Јанко био православац: „Преостаје само један примјер достојан памћења који треба да слави потомство, Јанка Хуњадија, који никада није допустио да Турци покрену поход против хришћана… Његове славне и најсветије подухвате за одбрану православне државе…

Повезани чланци

Back to top button