Јаловиште у Грачаници: Ветар разноси отровну прашину у пречнику од пет до двадесет километара

Рудници Ајвалија, Кишница и Ново Брдо у близини Грачанице, који припадају јединственом систему „Трепча“, затворени су још деведесетих година прошлог века али њихов отпад и данас представља опасност по људе, биљни и животињски свет.  

Отпад из рудника Кишница и Ново Брдо некада се депоновао на јаловиште чија површина је близу 40 хектара. Оно се и данас налази тик уз прве куће и стамбене објекте у Грачаници.

Драгутин Димитријевић са супругом Драгицом живи на стотинак метра од јаловишта на рубу Грачанице. Кад нема ветра користе прилику да седе у дворишту. Када дува облаци жуте прашине лете на све стране и затамне читаво село.

„На врата и прозоре се наноси прашина, морамо све да затворимо, а веш никако не сме да остане на жици. Човек не сме да седи напољу док дува“, прича Драгица.

Видео: В.М.

Драгутин сваке године сади поврће у башти крај куће.

„Нема шансе да се залива водом из реке. Сви који имају бунаре поред реке не користе воду из њих ни за техничку употребу“, објашњава.

Димитријевићи су пре 30 година направили овде кућу, тада нису ни слутили шта ће их снаћи.

Драгутин прича да јаловиште није ни требало да буде изграђено у Грачаници, већ у селу Матичане близу Приштине.

„Неки инжењер је тада рекао, ако ту направите јаловиште Приштина ће бити покривена прашином. Е, онда су одлучили да га направе баш  овде.“

На самом рубу јаловишта налази се фудбалско игралиште некада фудбалског клуба „Рудник“, а данас „Минатори“ из Кишнице.  

Млади Албанци овде свакодневно тренирају удишући прашину са јаловишта.

Отпадне киселине, честице прашине, неосигуран начин рада и лоше одржавана и нестабилна јаловишта представљају свакодневну опасност за становништво које живи у близини, тврди проф. др са Факултета Техничих наука у Косовској Митровици Јелена Ђокић.

„Неколико је путева разношења, прво је ветар. Ако је суво време, поготово, август месец, тада осећамо велике проблеме зато што у августу дува врућ ветар са југа, који долази долином Вардара. Честице које су мале, односно мање од 10 микрона разносе се путем ветра“, наглашава професорка.

Са честицама прашине које доноси ветар до наших дисајних путева долазе и тешки метали и отрови.

„Ми смо радили анализу, постоји један одређени проценат честица који има и до 50 посто олова. Имамо један огроман садржај арсена, што је за мене врло изненађујуће да толики проценат арсена има у њима“, упозорава професорка.

Отпадне воде из рудника Кишница, као и спирање и ерозија земљишта око јаловине, услед временских промена, загадиле су Грачанку у читавом њеном току.

„Ви кад погледате реку видите да она има једну неприродну боју. А кад погледате оне бедеме које су направили да то буде лепо, ви видите оне жуте линије по њиховим рубовима које су настале управо од оног јаловинског наноса који се слије у реку. Шта ту да се прича даље“, каже професор са Факултета Техничких наука из Косовске Митровице Александар Ћорац.

Професорка Ђокић каже да све отровно што лети у ваздуху падне и на земљу.

„Ми смо рачунали да је 5 километара једна нормална даљина докле те честице лете, докле загађују земљиште, а при неким екстремним ветровима и сувом ваздуху 22 км је максимално докле те честице могу да загађују земљиште у неком већем обиму“, тврди она.

Поставља се питање, шта ми купујемо на пијаци? Да ли су загађени и производи са њива које су у близини јаловишта?

Проф. др Јелена Ђокић каже да Факултет Техничких наука треба да ради на прецизном мапирању загађених делова земљишта.

„Треба да назначимо које парцеле нису за производњу поврћа. Наиме, поврће узима минерале из земљишта, а оно је толико загађено да не смемо да га користимо за садњу спанаћа или шаргарепе. Ради се о биљкама чији корен користимо, оне су највише изложене том загађењу земљишта“, наглашава проф. Ђокић.

Она подсећа да би таква анализа била обавезујући документ којим ће  пољопривредним производима са ризичних парцела бити забрањена продаја.

„То би, тврди проф. Ђокић, била једна од мера заштите људи од прекомерне количине тешких метала у храни.

Према студији коју је објавио УНДП, подаци за количине метала који се испуштао у ваздух, преко димњака из Комбината Трепча током осамдесетих година, показују да је Трепча годишње испуштала 1. 215 тона олова годишње, 60 тона цинка, две тоне кадмијума, и шест тона живе.

Процењује се да је испуштање загађивача у воду износило 150 тона олова и 300 – 900 тона цинка годишње. Студија УНДП указује на то да је загађење воде и ваздуха из Комбината Трепча било много веће него загађење од стране обе Термоелектране Косово А и Б.

Пише: Соња Ристић

(Текст је настао из дела ТВ серијала „Чувајмо животну средину за будуће генерације“.)

Повезани чланци

Back to top button