Gračanica slavi i traje

Osam vekova generacije su se smenjivale, narod je trpeo, padao i ustajao, odlazio i vraćao se, vladari i politike su se smenjivale, vetrovi su kidisali i vreline su pekle. Vojske su prolazile. Sve se pečatilo na nanizano vreme, ostajalo u zapisima, a ništa nije narušilo lepotu neponovljive građevine- manastira Gračanica.

Ova velika svetinja, jedna od četrdeset zadužbina svetog Kralja Milutina, sagrađena je 1321. godine. Dugačko bi bilo pisanje, i neuspešno, ako bismo prepričavali kako mati Teodora, sadašnje igumanija manastira kazuje istiriju i trajanje ovog duhovnog blaga i arhitektonskog savršenstva.

Neizbrojiva su čudesna isceljenja i zaštita Majke Božje. Pored Velike Gospojine, sestrinstvo slavski obeležava i praznike: Svetog Kralja Milutina, Vidovdan, zatim svetog Nikolu i Blagovesti, (paraklisi Manastira su posvećeni ovim praznicima), svetog Stefana Novog čije mošti se čuvaju u ćivotu manastirskom, kao i svetog Trifuna, zaštitnika vinogradara.

Prošle su dve decenije kako je velika reka naroda bila prinuđena da ode iz okruženja ove svetinje, ali se opet velika reka naroda odasvut sliva na praznik Uspenja Presvete Bogorodice.

Lepo je sećanje Ksenije Đorđević kako se nekada, pedesetih godina prošlog veka, slavilo.

Noć uoči Gospojine dolazili su zaprežnim kolima iz udaljenih sela, a špediterskim kolima oni iz Prištine. Dolazile su čitave familije. Smeštali su se na tkanim prostirkama i pripremali da tu provedu čitavu noć. Porta je bila puna. Majke bi ponele tepsije sa pitom, svi su zajedno jeli sve što se postavilo, uveče posno- na praznik mrsno. Potom su žene molitveno ulazile u crkvu prinoseći zejtin i cveće. Deca su gledala u zvezdano nebo i pokušavala da zaspu dok se mlak povetarac mešao sa tihim žamorom. Sunce ih je budilo rano i majke da ih uvedu u crkvu. Kasnije su kupovali prstenčiće kod Janjevaca i ušećerene crvene jabuke. Kad bi zasvirala harmonika oni su trčkarali okolo i posmatrali mladiće i devojke dok igraju kolo.

Vladika Teodosije u Gračanici, foto: Radmila Todić Vulićević

To je bilo ono vreme kada je reka Gračanka bila bistra i puna vode pa su žene na njoj prale konoplju od koje su tkale odeću. I monahinje, na razne načine mučene od komunista gajile su konoplju. Pozvali su u policiju u Prištini igumaniju Efrosiniju na saslušanje i pitali je:     “Dakle, vi proizvodite drogu, je li tako?“ „A šta ti je to droga?“- pitala je ona bezazleno…

Novi fragment je sa kraja istog tog dvadesetog veka, kada su bombe počele da padaju svuda po Srbiji, po Kosovu i Metohiji, ali i oko Gračanice. Kada je bomba pala u manastirski vinograd, krater je bio dubok, kućica u vinogradu je srušena, a deda Pera koji je radio u vinogradu i spavao u njoj, ostao je živ i nepovređen! Nisu mogli da se načude kako se to dogodilo, priča mati Teodora, u to vreme nastojateljica i ekonomka, a on je govorio „Pokrio sam se sa dva jorgana… Eeee, deco moja, ništa nisu te njine tomahavke spram sile Božje.“

U to vreme igumanija Efrosinija nije zaspala ni trenutka preko dvadeset dana, a sestre su imale čredu- po dve su neprestano bile u crkvi i vršile pravilo…Smenjivale su se na dva sata i danju i noću. U te dane su u njivi pronašle neeksplodiranu bombu i mati je donela vozeći se na traktoru. Uzela je bombu, stavila je pred oficira i rekla: „Ovo je vaše!“ On je uzviknuo: “Vi ste ludi!“ i svi vojnici su se razbežali. Kasnije su je deaktivirali naredivši da se sestre sklone.

Sada meštani Gračanice znaju da molitve njihovog sestrinstva čuvaju njih sve za sve ove godine. Reklo bi se da po nekad, nekako nisu svesni privilegije koju imaju, a to je veliki Bogorodičin manastir u sred sela. Jer život sela neminovno se i neprestano odvija u ovoj svetinji. Čim se dete rodi- pre nego što dođe iz bolnice, otac ili baba dođu kod sveštenika da sveti vodicu koju pije majka i po malo dodaju za kupanje bebe. Krštenje je u manastiru, venčanja su obavezna ovde kao i sečenje slavskih kolača. Kada se neko iz sela upokoji uzimaju stihire koje dečaci nose ispred povorke. Manastirsko zvono prati ispraćaj pokojnika kroz selo do groblja. I liturgija se u Gračanici služi svakoga dana.

Sestrinstvo stalno dočekuje goste sa strane i one domaće koji imaju razne potrebe. Razlikuje sa njihov molitveni dan od onih sakrivenih manastira u šumi gde je molitveni mir apsolutan. A svakoga gosta koji prođe kroz malene dveri manastirske porte, manastirski mir uvodi u zaborav na ubrzanu svakodnevicu.

Ovogodišnja slava, Uspenje Presvete Bogorodice je kao i svake godine svečana, molitvena i radosna. Gošće iz Beograda su redovne, a ima i onih koje su stigle prvi put. Iz Niša su stigle članice Kola srpskih sestara, prvi put za ovaj veliki praznik. Mlade poslušnice manastira Ostrog i ovde su spretno pomagale.

Sve gošće su dane provedene u manastiru doživele kao blagoslov Majke Božje i kao veliki dar. Celiv Plaštanice, dar iz Rusije, ispunjava svaki damar, a srce vuče da se vrati, opet i opet da Joj se vrati, da Joj se došapne molitva i molba.

Crkva je bila puna i priprata i porta. Litije oko crkve činile su zatvoreni prsten. Osveštanu vodicu svako je poneo kući i veliki blagoslov. Pored manastirskog kolača još dva domaćina iz Gračanice prinela su slavski kolač i pripremila ručak za svoje goste. Za sledeću godinu prijavilo se četiri domaćina.

Posle ručka započele su porodične svečanosti. U manastir je ušao mladi bračni par i svatovi. Obavljeno je venčanje. Zatim su se krstile dve devojčice i jedan mladić. Na travi su dečica pustala kolo sa telefona i igrala svi u jedan korak. Došli su iz gnjilanskog kraja. Vidi se da su uvežbani folkloraši.

Mališani čine prve korake i pružaju se da poljube „Bože, Bože“. U prodavnici sveća red pravoslavaca i nekoliko Albanaca iz Metohije. Jedan od njih na srpskom priča odakle su, da su katolici, da žive u inostranstvu i da redovno odlaze u pravoslavne crkve i manastire. Neko je pomenuo i celu porodicu iz okoline koja je primila pravoslavlje. A o strancima koji su se ovde krstili dok su bili vojska i službenici pod ovim nebom, u detalje priča mati Teodora. Jedan je čak uzeo za kršteno ime- Karađorđe i sa ženom Srpkinjom otišao za Ameriku.

Mira Mladenović iz niškog Kola srpskih sestara, prati i fotografiše svaki minut ovog zaustavljenog vremena ispunjenog blagodaću, pokušavajući da nađe reči za svoja osećanja. Reči prosto ne postoje kada se srce prepuni. Ipak, jedno njeno zapažanje ćemo navesti:         „ Primetila sam da su svi dečaci na Liturgiji bili u košuljama. Nije bilo majca sa raznim amblemima.“

„To se podrazumeva…“ odgovorila je popadija Milica.

(Radmila Todić Vulićević – Pravoslavie.ru)

Povezani članci

Back to top button