Док је Велике Хоче, Ораховца, Средачке и Сиринићке жупе, живеће и Лазарице

Професорка српске књижевности и језика у ораховачкој Гимназији, дугогодишња дописница „Јединства“ и православног портала „Православие.ру“ Оливера Радић, представила је у приштинском Српском културном центру обичај Лазарице, који и данас живи у појединим деловима Косова и Метохије.  

Стари обичај везан за Лазареву суботу данас се једино успешно негује и чува у Ораховцу, Великој Хочи и Сиринићкој жупи.

„Говорити о Лазарицама у Приштини за мене има посебан значај. Прво што сам на Филозофском факултету у овоме граду бранила семинарски рад на тему Ларарице у Великој Хочи код професора Владимира Бована, 1993. године и овим нашим сабрањем о нематеријалној културној баштини, оживљавамо сећање на професора Бована, и све оне који су записујући обичаје и песме по Косову и Метохији, од заборава и нестајања отргнули део важне и вредне српске историје и традиције“, речи су којима је започела своје излагање Радићева.

Сећање на професора Бована започела је причом о Лазарицама у Великој Хочи, јер је то слика дубоко остала урезана у Оливериној свести која је у то време била мала девојчица.

„Било ми је пет година, таман да могу у сећању да сачувам слику које се и данас радо сећам. У нашој старој кући, чекали смо Лазарице. Била је поноћ, напољу мрак. Осим мене и млађег брата, мојих родитеља и бабе, у кући с нама је био и један господин. Тата га је представио као професора са факултета у Приштини, где је завршио српски језик и књижевност. Био је мршав, висок са малим брчићима. Сећам се да је тај наш гост, касније сам сазнала да је то био професор Владимир Бован, када се чула песма Лазарица у комшилуку припремао да их усними, али да то не буде упадљиво јер су, по татином казивању Лазарице, као део религијског обреда, биле забрањиване од стране комунистичких власти. А онда се песма чула и пред нашом кућом. Биле су то три девојке а међу њима Лазар и Лазарица. Данас ми је помало чудно, ал Лазара и Лазарицу нисам упамтила, упамтила сам те девојке у свиленим димијама, белим кошуљама и јелецима, са окићеним марамама преко главе. И песме се не сећам, али се сећам како су се те девојке разбежале када је пред њих изашао професор Бован са фотоапаратом и направио фотографију. Није ни стигао тата да објасни да тај човек није власт, да их неће казнити, оне су отишле. А онда сам слушала да су тата и професор Бован разговарали о томе како су комунистричке власти браниле не само веру, већ и обичаје, и да су неки наставници у школи тукли ученике који би у њима учествовали“, испричала је Радићева.

Професор Народне књижевности са Универзитета у Приштини Владимир Бован уредно је бележио лазаричке песме из Велике Хоче и Ораховца.

Оливера казује да је Лазарице играла још њена бака, па њена мајка и на крају она са другарицама из комшилука, када је добољно одрасла.

 

Припреме за обред почињале су од половине васкршњег поста, а Лазарице се увек играју у претпоследњој суботи пред Васкрс.

„Имали смо увек две до три недеље за припремање. А припремање се састојало у учењу песама и певању“, испричала је професорка из Ораховца и наставила:  

“Тада би се окупиле девојчице, најмање пет, а највише 11 и обично би по лепом времену певале на ливади испод кућа у нашој улици, или у кући оне девојчице која ће те године бити Лазар.  Број година колико ће једна група девојчица играти Лазарице требао је бити непаран. Лазарице би се припремале у кући друге девојке из групе, тако да је свака девојчица по једном била Лазар. Лазар је вођа Лазарица, он увек иде први, носећи у рукама дрвени штап са задебљањем на врху, који се у нашем крају зове буцало, јер се с њим бућкало млеко у бућки. У Средачкој жупи Лазар у руци носи кишобран, што по професору Бовану такође означава берићет. Кишобран асоцира на кишу, а без кише узалуд да нешто посејемо, неће успети, осушиће се“, појаснила је Радићева.  

Обичај је такође налагао да у петак, уочи Лазареве суботе, девојчице које играју Лазарице иду у поље по цвеће. Песме се унапред увежбају и припремају, док приликом облачења мора да доминира бела боја, која је симбол васкрсења, као што је васкрсли Лазар, умотан у бело платно, приказан у црквеном сликарству.

„Велики је благослов “играти“ Лазарице, а највећи је кад нека девојка има улогу Лазара. Најчешће је Лазар девојчица у чијој се кући Лазарице припремају, облаче, вечерају. У кући где се спремају домаћица припрема посну вечеру (пасуљ, куван и ситно нарезан купус, куван кукуруз а, некада су се спремали и пужеви)“, нагласила је професорка, новинарка и хроничарка из Ораховца.  

Лазар на глави има шешир или шубару окићену јоргованом, перуником или другим раним цвећем. Носи дугачку, белу кошуљу и јелек преко ње, чакшире, па око струка појас, ткан, обично у комбинацији тамнијих боја (браон или бордо).

Преко рамена носи штап са задебљањем на врху који се звао буцало. Штап је окићен истим цвећем као и Лазарев шешир. Ударајући њиме у капију сваке од кућа које ће обићи, Лазар најављује долазак Лазарица у тај дом.

Први ће започети сваку песму, коју ће Лазарке пратити једногласним појањем.

Лазарица је обично сироче, дете без једног или оба родитеља, а у последње време и било која од девојчица, која пристане да игра улогу Лазарице.  Док је Лазар главни у групи, доминира изгледом и појавом, Лазарица је покривена белим чаршафом, умотана јој је у глава и нико (сем Лазарица и жена које су их припремале) не сме да зна ко је она док се обичај не заврши.

Она се око главе окити цвећем и зеленилом. Док је у Великој Хочи Лазарица сва у белом, у Ораховцу се преко платна у које је умотана веже и бошча, ткана у црвено, бордој комбинацији боја. Пошто је Лазарици и лице прекривено, две другарице је све време воде не дозвољавају да је ико сем њих дотакне.

Поред Лазара и Лазарице, у групи је још најмање једна или више девојчица, и то по обичају у непару.  Неке од тих девојчица носе корпе у које домаћице спуштају дарове, а понекад је у овој пратњи и по који дечак или отац неке од девојчица који их прати и носи добијене дарове.

После ударања Лазара у капију, он први, а потом и остале Лазарице, улазе у двориште куће.

Прва испред њих иступи домаћица, изађу и остали чланови породице који у тој кући живе. Прву песму, која је по правилу иста за сваки дом почиње Лазар, а за њим пева цела група, осим Лазарице која не пева.

Прва песма при уласку у кућу:

У Великој Хочи                                                                   

Ој, Лазаре, Лазаре,

Овде кућа богата,

Овде браћа живују,                                                             

Овде нама казују:                                                                 

Јетрвице китице,

Пољуљај ми детенце

Док да идем у поље,

Да соберем јагоде,

Да наредим столове,

Да пометем дворове,

Сад ће дођев Лазарке,

Мало ће ми (нам) поседит,

Много ће ми разредит.

У Ораховцу

Добро јутро у кућу, еј, Лазаре

Ова кућа богата,

Са хиљаду дуката,

Дирам дарем дуката…

Које ће песме после прве, уводне певати, зависи од тога ко све у кући живи. Кад су Лазарке из мањег места, као што је случај у Ораховцу и Великој Хочи данас, знају ко све живи у којој кући, па Лазар почиње сам следећу песму.

Често, а тако је и раније било правило, домаћица каже коме да певају, нпр: брачном пару, сину, ћерки, баби и деди, беби мушкој или женској и сл. На тај начин домаћица обавештава Лазарице ко све живи у кући, да би га Лазарице певајући му песму благосиљале.

У све куће, на овај начин, Лазарице преносе благослов, што објашњава песма која се сачувала у селу Драјчићи, у Средачкој жупи, која се певала при изласку из куће:

,, Станте с Богом у кући, остављамо берићет.“

У Драјчићима више нема младих, па се на жалост и не играју Лазарице.

Домаћице дарују Лазарице шареним не офарбаним јајима, слаткишима, новцем, чарапама, марамама и другим даровима.  Неке домаћице окаче Лазару мараму, пешкир, крпу, чарапе за јелек. Ако покушају да се приближе Лазарици, Лазарке је чувају и бране да било ко приђе.

Неретко, Лазарице обилазе домове до јутра када се огласи звоно у цркви за литургију, па заједно оду у цркву, помоле се Светоме Лазару Четвородневном, па тек се онда разиђу кућама.

Верује се да ће дом, у који Лазарице уђу и благосиљају својим песмама, заиста бити благословен у наредној години, а укућани здрави и весели.

И последњих година када српски народ у овим крајевима нема потпуну слободу,обичај није прекидан, али уз Лазарице иде и пар одраслих људи, који брину о безбедности девојчица.

Лазарички обичај у Ораховцу и Великој Хочи траје вековима. Најстарији запис је оставио Милош Милојевић 1869. године у делу под називом ,,Песме и обичаји укупног народа српског“ – Обредне песме прва књига, Београд;

Двадесетак година касније, 1886. године руски конзул Иван Степанович Јастребов, боравећи на Косову, забележио је „Обичаи и песни турецких Србов“ где између осталог пише да у околини Призрена, постоји леп обичај везан за Лазаровдан, и записао неколико песама које су Лазарице певале.

„О Лазарицама ће писати педесетих година 20. века Миодраг Васиљевић, затим Владимир Бован, Мирјана Закић, Јованка Лазаревић Големовић, Сања Ранковић и Милена Стојиљковић са којом сам на простору Ораховца и Велике Хоче и ја истраживала и можда нескромно, али да кажем да сам помогла да настане њен мастер рад на тему ,,Српско певачко наслеђе призренско-подримског краја“ одбрањен на ФМУ 2016. Године, а потом и текст Лазарице у Ораховцу и Великој Хочи (благослов Лазаревог васкрсења у метохијској Подрими, објављен у часопису Даница за 2016. Годину“, навела је Радићева.

За разлику од Милоша Милојевића којем записи обичаја и текстови песама стижу са терена од свештеника и учитеља, И.С. Јастребов је лично боравио и записивао обичаје и песме. Зато је и Лазарички обичај аутентичније приказан код Јастребова, и многе од записаних Лазаричких песама су исте или сличне данашњим.

Код историчара Милојевића појављују се дужи текстови лазаричких песама, које немају пандане у каснијим записима, па је у веродостојност ових записа посумњао и Петар Костић у своје време, као и  Мирјана Закић у раду Савремена српска фолклористика.

Јастребов је писао: „Мој задатак је био постарати се да запишем песме са што већом тачношћу чувајући акценат у изговору“. Руски конзул који је био и историчар, етнограф и археолог записао је близу 50 лазаричких текстова у Призрену, Хочи, Средској, Тетову и Дебру. Највише из Призрена (15) и Средске (23).

„Песма коју данас Лазарице певају старијем брачном пару, Јастребов записује као песму домаћину и домаћици (Кмет ми седи у столу, а кметица у двору).

Обичај Лазарице представљен је у СКЦ-у у Приштини као део пројекта „Нематеријално је богатство“ који овај центар реализује уз подршку Министарства за културу и информисање Републике Србије.

Иван Миљковић

Повезани чланци

Back to top button