Данас је Ђурђиц, народно предање казује да од данас почињу вучји дани

Српска православна црква и верници данас славе Ђурђиц, празник посвећен преносу моштију Светог Георгија из Никомидије (данашњи Измир) у Лиду што је било испуњење његове последње жеље. Увек се обележава 16. новембра.

Свети Георгије је иначе веома поштован у нашем народу и слави се чак два пута годишње. Верници уз Ђурђиц обележавају и 6. маја дан његове смрти (Ђурђевдан).

Ђурђиц за разлику од Ђурђевдана није обележен црвеним словом у богослужбеном календару. Не спада у заповедне празнике иако је од великог значаја за православну цркву.

На православним иконама Свети Георгије представљен је како са крстастим мачем убија аждају, која је симбол паганске вере, док је на икони која се износи на Ђурђиц представљен са мачем или копљем у рукама. У православним манастирима Свети Георгије је први у реду светих ратника са штитом и крстастим мачем.

Одбио послушност цару незнабошцу

Свети Георгије рођен је у малој Азији у богатој и угледној хришћанској породици, али је као дете остао без оца и са мајком се преселио у Палестину. Цар Диоклецијан га је касније поставио за војног заповедника, а касније и за војводу.

За време Диоклецијана организован је највећи прогон хришћана. Георгије је на једном сабору говорио против оваквог односа према хришћанима, а тада је цару признао да је и сам хришћанин.

Због тога је цар наредио да га ставе на страшне муке. Тражио је од Георгија да се поклони пред кипом бога Аполона да би му поштедео живот.

Иако је цар свет очекивао да ће се одрећи хришћанства, Георгије је пришао статуи Аполона, потом је прекрстио, а кип се срушио заједно са осталим статуама у храму.

Диоклецијанова жена Александра је тада узвикнула:

– И ја верујем у Бога који Георгију даје толику снагу.

Диоклецијан је због тога наредио да се Георгију и Александри одруби глава. Погубљен је 23. априла по старом календару или 6. маја по новом 303. године.

Дани од Ђурђица до Светога Мрате (24. новембар) називају се Мратинци или Вучији дани јер је Свети Мрата заштитник вукова. У време мратинаца не преде се вуна и ништа се не пере. Наши стари су веровали да се до Светог Мрате ништа не даје из куће. Жене не раде ручне послове, а верује се и да би кројачи и обућари требало да одмарају.

У селима западне Србије тих дана се клало црно пиле или млади црни петао, а Херцеговци су клали црно јаре. Вукови се нису ловили јер би то мештанима донело велику несрећу. Такође постоји веровање да ће зима бити магловита и променљива ако је време за Мратинце магловито, а ако је ведро, зима ће бити јака.

Ђурђиц је градска слава Новог Сада и Бора.

Повезани чланци

Back to top button