Цар Душан Силни – да није прерано умро историја Европе била би другачија, Грци прекречили његову фреску

Српски цар Душан Силни преминуо је 20. децембра 1355. године.  О последњим данима живота цара Душана мало шта је познато. Преминуо је у недељу 20. децембра 1355. године и сахрањен у својој задужбини манастиру Светих арханђела недалеко од Призрена.

Мавро Орбин, дубровачки историчар, каже да је Душан умро у месту Дјаволотопи у Романији, али наводи и казивања да је Душан умро у Неродимљу. Јаков Лукаревић наводи да је Душан умро у месту Диаполи у Тракији крећући у нов поход против Византије. Икономидис претпоставља да је пред крај владавине и живота Стефана Душана дошло до новог сукоба између Србије и Византије који је по свој прилици трајао до 1363. године

Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару, грозници и чак епилепсији. Ни место његове смрти није утврђено поуздано. Остаје као највероватније село Ђавол или Девол, које се налази на левој обали Вардара, северно од села Богданца, ка Ђевђелији. Становници села Ђавол су сачували старо народно предање, да је ту умро цар Душан „и да се они због тога поносе”. Село Ђавот (по бугарском) се уклапа о историјски оквир: налази се на главном путу Скопље-Солун, на око 50 км од Солуна, а у њему је било 1906. године око 70 искључиво „словенских домова”. То место је заиста на путу, близу Тракије и било је тада у византијским рукама. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада.

Ипак, Цар Душан је један од ретких Немањића који није проглашен за светитеља…

Фреска цар Душан и царица Јелена, фото: Википедија

– Од десет владара из династије Немањић тројица нису проглашени за светитеље. Поред цара Душана, за свеце нису проглашени краљеви Стефан Радослав и Стефан Урош Други, синови Стефана Првовенчаног.

Душан се молио Богу и био верник, али људе није запостављао. Вером је умео да мотивише, али и златом да утврди лојалност похлепних српских велможа, цркве, војске и страних најамника…

Тежио је врлини, што му није увек полазило за руком, иако би се на њега могла применити славна Квинтилијанова мисао да “амбиција, иако сама по себи порок, често може бити родитељ врлине.”

На оформљење српске патријаршије и крунисање Душана за цара оштро је реаговала Византија.

Одлуком цариградског патријарха Калиста, донетој између јесени 1352. и пролећа 1353. године, изопштена је и осуђена на екскомуникацију српска висока црквена јерархија, која након тога није била више у канонским односима са Цариградом – што је значило да се налазила у расколу. Од васељенске цркве је био одлучен и српски двор, док ниже свештенство и народ нису били екскомуницирани.

Византолог Џон Норич тврди да је цар Душан могао “да промени читаву историју Европе” да није умро у 47.години живота, када је био на врхунцу моћи

Пред непосредном опасношћу од Турака, Србија и Византија теже да се помире државе и цркве. У повељи Угљеше Мрњавчевића о помирењу са Византијом, пред маричку битку 1371. године, најбоље се виде разлози због којих Душан није канонизовн. Угљеша каже се да се Душан прогласио самодршцем “заневши се у свом срцу висином достојанства и величином власти”, да је византијске градове “лакомим очима гледао и неправедни мач против најнедужнијих дигао”, што је “чак и у област божјега унео неправду, усудио се да старе црквене обреде и прописе отаца злобно гази, разбија и разара… па је створио неканонски саморукоположеног патријарха и дрско отевши не малобројне митрополије од саборне Христове цркве, предао њему, због чега се и десило да је настала не мала схизма у цркви”.

Раскол између две цркве је, дакле, био пресудни разлог што први српски цар није проглашен за светитеља.

Друга ствар у којој није успео јесте да оствари сан, да освоји Цариград. У томе, као и у многим другим намерама, спречила га је прерана смрт.

– Душан је умро под нејасним околностима 20. децембра 1355. године, али се не зна где тачно. Нјегова смрт је, како каже летописац, донела “велику жалост и плач србској земљи”, и како наводи дубровачки бенедиктинац и историчар Мавро Орбин у својој чувеној књизи “Краљевство Словена”: “Његово тело би пренесено…с великим погребним сјајем у манастир Св. Аранђела код Призрена, који је сам сазидао”.

Сребрна чаша Цара Душана
Сребрна чаша Цара Душана, фото: Википедија

Византолог Џон Норич тврди да је цар Душан могао “да промени читаву историју Европе” да није умро у четрдесет и седмој години живота, када је био на врхунцу моћи. Душанова прерана смрт је, по мишљењу историчара Френсиса Дворника, представљала несрећу за читаво Балканско полуострво.

Царица Јелена је постала монахиња Јелисавета већ у мају 1356. године. Наследио га је син Урош који ће умрети 1371. године, када се и гаси лоза Немањића.

– Душан је спадао међу оне изузетне личности које су сматрале да само вечност може да им заповеда, а историја суди. Њему је уздизање на царство било мост за бесмртност, за освајање Цариграда. Међутим, Византију није освојио, али бесмртност јесте у памћењу свог народа, оставши у његовој свести као светионик и недостижан идеал, закључује аутор биографије првог српког цара Лука Мичета.

Крунисање Цара Душана – слика Паја Јовановић, фото: Википедија

Грци прекречили фреску српског цара

На молбу српског сликара Паје Јовановића, који је 1896. године сликао своју познату слику Крунисање цара Душана у Скопљу, писац Бранислав Нушић, који је тада био српски конзул, отишао је у манастир Јована Претече “који је наново подигао и богато обдарио Душан Силни” на Меникејској гори да фотографише ликове цара Душана, царице Јелене и принца Уроша.

У својој књизи “Са Косова на сиње море”, Нушић је 1902. године записао:

“Јашио сам на коњу, јер се друкчије до манастира не може доћи, и у бисагама носио апарат. Не знам што се апарату могло десити, тек он се некако отвори и пропусти светлост на плоче у њему. Стога ми слика рђаво успе те се почнем опремати да ког другог дана поново одем. Како је у то доба пало отварање српске школе у Серезу (Серу), то се Грци уплаше мојих честих похода у манастир, а учини им се и опасно да се фотографијом сачува споменик који би бар доказао да и Срби имају право на тај манастир и по наредби грчког консула и са благословом сереског грчког митрополита изгребу целу слику и прекрече зид! Тако је недавно, на част Грцима, уништен један веома скупоцен споменик. Тако би, да је та слика сачувана, данас знали како је Душан заиста изгледао, закључио је Бранислав Нушић.

Повезани чланци

Back to top button