Бранислав Нушић

Српски писац цинцарског порекла Бранислав Нушић, највећи српски комедиограф, члан Српске краљевске академије, који је бриљантно насликао српску провинцију под династијом Обреновића и Београд с почетка 20. века и између два светска рата умро је 19. јануара 1938. године.

Студирао је прво у Грацу и Београду, а као дипломата је радио у конзулатима Србије у Солуну, Битољу, Скопљу и Приштини. Био је драматург и управник позоришта у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву. Као младић је 1887. осуђен на две године затвора због сатиричне песме „Два раба“. Учествовао је као добровољац у српско-бугарском рату 1885, а у Првом светском рату је прешао са српском војском преко Албаније.

Даровит портретиста и писац веома развијеног смисла за позоришну сцену и њене законе, оштро је запажао негативне појаве и с много духа сликао свет у којем се кретао – од општинског писара до посланика и министра.

Његова дела суверено су владала репертоаром српских позоришта између два рата, а и сада су доста играна код нас и у свету.

 Током службовања у Битољу Нушић је упознао Даринку Ђорђевић, којом се оженио 1893. године. Прва изјава љубави упућена Даринки била је песма исписана на лепези. Као дипломата често је са породицом мењао место становања, што је служба захтевала од њега. Када је постао познат писац коначно се скрасио као драматург и управник Народног позоришта у Београду.

У браку су добили троје деце: Маргиту, Страхињу Бана и Оливеру. Најмлађе дете, ћерка Оливера, умрла је са само две године. Нушић је био привржен својој деци, о чему сведоче и речи његове ћерке Маргите: „Ни Бана ни мене никада није ударио. Водио нас је у сликарска атељеа и у позориште. Тамо нас је учио да гледамо слике и да пажљиво посматрамо шта се дешава на позоришним даскама.”

Маргита и Страхиња су као деца често играли дечје улоге у очевим позоришним комадима.

Страхиња Бан (1896—1915), Нушићев једини син, погинуо као српски војник у Првом светском рату. Умро је 12. октобра 1915, од рана задобијених у бици, убрзо по повратку на фронт после присуства на Маргитиној свадби у Скопљу. О сину је Нушић касније ретко причао. Романом Деветстопетнаеста подигао му је својеврстан споменик. После синовљеве смрти требало му је скоро десет година да поново почне да ствара. Тада су настали његови најбољи позоришни комади: Госпођа министарка, Мистер долар, Ожалошћена породица, Др, Покојник и други. У то време је био најпопуларнији југословенски писац.

Дела: комедије „Сумњиво лице“, „Госпођа министарка“, „Народни посланик“, „Протекција“, „Ожалошћена породица“, „Покојник“, „Пут око света“, „Др“, „Свет“, „Мистер долар“, приповетке и романи „Приповетке једног каплара“, „Рамазанске вечери“, „Општинско дете“, „Бен-Акиба“, „Аутобиографија“, трагедије „Кнез Иво од Семберије“, „Хаџи-Лоја“, „Наход“, драме „Тако је морало бити“, „Јесења киша“, „Пучина“, „Иза Божјих леђа“.

Повезани чланци

Back to top button