Borba za Kosovo i Metohiju se vodi svakoga dana i svako je vodi u skladu sa darovima koje je dobio od Boga

Dobrotvor i humanista Dimitrije Marković je u okviru Vaskršnje humanitarne akcije „Kosovo i Metohija 2021.“ socijalno ugroženim porodicama i zdravstvenim organizacijama uručio pomoć u vrednosti od pet i po hiljade evra.

Posle reportaže „U Jane zlatne ruke, bela pogača i teška sudbina“ koju je pročitao na portalu „Riznica“ Dimitrije je odlučio da potraži Janu. Posetio je i porodicu Perić u Boljevcu kod Novog Brda i uručio im bojler.  

U periodu od 16. do 18. aprila Marković je u pratnji svojih prijatelja sproveo akciju podele donacija u više mesta na Kosovu i Metohiji. Darovi su uručeni za 16 srpskih porodica, Domu zdravlja u Štrpcu i Humanitarnoj organizaciji ”Sveti Jovan Milostivi” u Sušici kod Gračanice kao i Udruženju dijabetičara “Slatko srce” iz ovog mesta. Za obnovu crkve Svetog Nikole u Prizrenu (Rajkova crkva) i crkve Svetog Save u južnom delu Kosovske Mitrovice takođe su uručena novčana sredstva prikupljena od Srba iz zemlje i rasejanja.

Na Kosovo i Metohiju je prvi put stupio 2013. godine i od tada ne prestaje da dolazi i pomaže onima kojima je pomoć najpotrebnija. Marković često ume da kaže da „gledajući kosovske Srbe kao da gleda živu Lazarevu vojsku“.

Za humanitarni rad Dimitriju Markoviću je prošle godine dodeljena prestižna nagrada „Najplemenitiji podvig godine“ koju tradicionalno dodeljuje list „Večernje Novosti“.

U intervjuu za „Riznicu“ ovaj humanista govori o tome šta ga iznova i iznova vuče da dolazi na Kosovo i pomaže narodu, crkvi ali i zdravstvenim i drugim ustanovama te zašto ga kosovci uvek rado dočekaju i s njim, uz posebnu čast, lome pogaču za trpezom u domu.  

  • Ko stoji iza Vaskršnje humanitarne akcije „Kosovo i Metohija 2021“?

Iza Vaskršnje humanitarne akcije „Kosovo i Metohija 2021“, kao i svih prethodnih, stojimo ja i moji prijatelji kao fizička lica. Nemamo zvanično registrovanu humanitarnu organizaciju. Sve je počelo sa našim ličnim prilozima narodu na Kosovu i Metohiji pa smo i nastavili da radimo na taj način. I jedan i drugi način rada ima svoje i dobre i loše strane. Uz registrovanu humanitarnu organizaciju bismo verovatno mogli da prikupimo veći obim pomoći ali bi to, sa druge strane, smanjilo broj neposrednih susreta sa ljudima.

Dosadašnje iskustvo nam potvrđuje upravo to da je ljudima često važnija naša poseta i razgovor od materijalne pomoći koju smo doneli. U Svetom Pismu je rečeno da će Hristos kada dođe u slavi reći onima sa desne strane: ”Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja svijeta. Jer ogladnjeh, i dadoste mi da jedem; ožednjeh, i napojiste me; stranac bijah, i primiste me; Nag bijah, i odjenuste me; bolestan bijah, i posjetiste me; u tamnici bijah, i dođoste mi” (Mt. 25, 31-36).

Svaka enklava je tamnica u tamnici, a svaka srpska kuća u enklavama je svojevrsna tamnička ćelija.

Iz ovih reči vidimo da milosrđe ne podrazumeva samo materijalne darove – nahraniti, napojiti i odenuti, nego se jednaka vrednost daje i nematerijalnim darovima – primiti stranca, posetiti bolesnoga i bližnjega u tamnici. Onome ko je u tamnici svojom posetom pokazujemo da nije zaboravljen i ostavljen, donosimo mu lepu reč, reč utehe i ohrabrenja. Srpski narod na Kosovu i Metohiji je u tamnici. Postavljanjem administrativnih prelaza između centralne Srbije i Kosova i Metohije ceo taj prostor pretvoren je u tamnicu. Svaka enklava je tamnica u tamnici, a svaka srpska kuća u enklavama je svojevrsna tamnička ćelija.

Konačno, kroz te lične susrete smo upoznali veliki broj divnih ljudi i stekli na Kosovu i Metohiji mnogo dragocenih prijatelja. Tako da ćemo i ubuduće nastaviti da radimo na taj način.

Foto: Lična arhiva
  • Koliko je do sada bilo ovakvih i sličnih akcija?

Prvi put sam na Kosovo i Metohiju došao 2013. godine kako bih jednoj porodici kod Banjske odneo pomoć, i posetio čuvare mosta u Kosovskoj Mitrovici. I danas se dobro sećam naslova u novinama koji je bio neposredan povod za moj odlazak tamo : “Prazna trpeza porodice Đurić“. Bilo je to uoči Božića, nisam mogao da dozvolim da ja jedan od najvećih hrišćanskih praznika dočekam za punim stolom, a da ga Đurići, sa svojim četvorogodišnjim sinom, dočekaju praznih tanjira. Seo sam u auto i odneo im pomoć. Kratko nakon toga su došli i moji prijatelji iz Češke, takođe sa svojim ličnim prilozima, posle toga i prijatelji iz centralne Srbije, da bi se postepeno, i u centralnoj Srbiji i u Češkoj, krug ljudi koji šalju priloge postepeno širio. Sada je postalo već potpuno uobičajeno da priloge preko nas šalju i ljudi koje lično ne poznajemo, sa kojima smo u kontaktu samo preko društvenih mreža.

 Na Kosovo i Metohiju odlazimo i nekoliko puta tokom godine, tako da je ovih nekoliko godina ostao iza nas priličan broj ostvarenih dobrotvornih akcija. Naravno, kada je obim pomoći koju nosimo u pitanju svesni smo da su to samo dve udovičine lepte (Lk. 21, 1-4).

U februaru 2020. godine nam je za naš humanitarni rad na Kosovu i Metohiji uručena zlatna plaketa “Najplemenitiji podvig godine“, koju tradicionalno, već godinama, dodeljuju “Večernje novosti“.

U vezi sa Vašim prethodnim pitanjem još bih želeo da dodam da se naš rad ne svodi samo na podelu materijalne pomoći već i na organizovanje kulturnih događaja.Tako smo npr. u Štrpcu organizovali koncert duhovne i izvorne muzike na kome su nastupili protosinđel Serafim i grupa ”Srbče”, dečiji crkveni hor ”Car Dušan”, KUD ”Cvetko Grbić” i pevačka grupa Sirinićke Župe. U Jasenoviku i Orahovcu smo organizovali prelepa i veoma korisna predavanja Aleksandre Ninković Tašić, delili smo pažljivo birane knjige najboljim učenicima po završetku školske godine itd. I ubuduće ćemo sasvim sigurno nastaviti i sa ovakvom vrstom rada.

Foto: Lična arhiva
  • Koliko su ljudi iz dijaspore upoznati sa životom Srba na Kosovu i Metohiji?

Pretpostavljam da Vaše pitanje dolazi zbog toga što dolazim iz rasejanja. Istina je da sam prethodnih otprilike deceniju i po živeo u Belgiji, ali zbog prirode posla i poslovnih obaveza, sem odlaska u naše crkve u Briselu i Antverpenu nedeljom i praznikom, nisam bio previše uključen u život i aktivnosti naše zajednice u toj zemlji.

Mislim da zahvaljujući mogućnostima koje pruža internet Srbi u resejanju, u pogledu informisanosti o dešavanjima i životu Srba na Kosovu i Metohiji, nisu u lošijem položaju od Srba u matici.

Možda bismo mogli da postavimo i pitanje koliko su Srbi u matici upoznati sa životom naše braće i sestara na Kosovu i Metohiji?

Rekao bih da je to na prvom mestu stvar toga koliko je neko zainteresovan da sazna kako žive Srbi na Kosovu i Metohiji, a ne pitanje mogćnosti da se dođe do informacija.

Mislim da to potvrđuje i primer naših prijatelja iz Češke koji niti su Srbi, niti govore srpski ali su ipak dobro upućeni u prilike na Kosovu i Metohiji i zbog toga već godinama donose pomoć za naš narod tamo.

Preporučujem svima, bilo iz matice bilo iz rasejanja, koji su u mogućnosti, da bar jednom odu na Kosovo i Metohiju, jer će tek na taj način steći potpunu i ispravnu sliku o životu našeg stradalnog naroda koji tamo živi.

Neka, kako kaže sveti Vladika Nikolaj Ohridski i Žički, skinu kape u sveti dan Vidovdan, i na svetoj zemlji kosovskoj neka se poklone svetim dušama krstonosnih praotaca svojih. Gledajući Srbe na Kosovu i Metohiji videće živu Lazarevu vojsku.

Borba za Kosovo i metohiju ne vodi se samo sa oružjem u ruci

Tužno je slušati naše intelektualce kada o Kosovskom zavetu govore kao o nekom apstraktnom pitanju a još gore je kada o njemu govore kao o mitu. Kosovski zavet nije nikakvo apstraktno pitanje niti je pitanje koje pripada nekom prošlom vremenu, a sasvim sigurno nije nikakav mit. Kosovski zavet je ne samo živo nego i goruće pitanje koje se pred nas kao pravoslavne hrišćane postavlja svakoga dana. Svakoga dana nas pitanje Kosova i Metohije, ali i druga pitanja iz našeg svakodnevnog života sa kojima se suočavamo, stavljaju pred izbor, da li ćemo služiti Bogu ili mamonu (Lk. 16,13), odnosno da li ćemo izabrati carstvo Nebesko ili zemaljsko.

Uz to, važno je da imamo u vidu da se borba za Kosovo i Metohiju ne vodi samo sa oružjem u ruci pa da prema tome ni Kosovski zavet nije vezan samo za rat. Borba za Kosovo i Metohiju se vodi svakoga dana, na različite načine, i svako je vodi u skladu sa darovima koje je dobio od Boga i u skladu sa svojim mogućnostima. Mi svoj doprinos zajedničkoj borbi dajemo upravo ovim dobrotvornim akcijama.

Odlazak u rat podrazumeva spremnost da se žrtvuje svoj život što predstavlja i najveći izraz ljubavi u skladu sa Hristovim rečima “Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje,“ (Jn. 15, 13).

Ne samo da sam spreman nego se i nadam da ću biti u prilici da dam svoj odgovor i na tom najvažnijem i poslednjem ispitu. A moj odgovor može biti samo jedan, isti onakav kak je dao čestiti knez Lazar, isti onakav kakav je dao moj pradeda, nosilac Albanske spomenice, isti onakav kakav su dali junaci sa Paštrika i Košara.

  • Kako stupate u kontakt sa darodavcima kako znate kome je pomoć najpotrebnija?

Što se tiče određivanja primaoca pomoći u tome nam pomažu poštovani oci koje poznajemo, sveštenici i jeromonasi, zatim naši prijatelji, uključujući i prijatelje iz centara za socijalni rad sa prostora Kosova i Metohije, ali nam se neretko javljaju i sami oni kojima je potrebna pomoć. Dešava se da za nekoga kome je potrebna pomoć saznamo i iz tekstova iz glasila, pa onda uz pomoć prijatelja koji žive u blizini dođemo do tih ljudi. Na primer, iz Vašeg teksta smo saznali za Janu Perić iz sela Boljevce tako da joj je pomoć stigla svega nekoliko dana pošto je tekst objavljen.

Posle teksta koji je pročitao na portalu Riznica Dimitrije je odneo pomoć Jani Perić iz Boljevca

Što se tiče darodavaca, na to pitanje smo delimično odgovorili kada smo rekli da se pomoć prikuplja u krugu naših prijatelja. Osim toga unapred uputimo poziv putem društvenih mreža pa nam se na taj način javljaju i ljudi koje lično ne poznajemo. Imamo običaj, od samog početka, da uvek po završenoj akciji objavimo izveštaj sa imenima priložnika i onih kojima je pomoć uručena, tako da su ljudi tokom vremena stekli poverenje u nas i naš rad pa nam se zahvaljujući tome i javljaju. Naravno, zahvalnost dugujemo i prijateljima novinarima koji pišu o našim akcijama. Uvek i sami dajemo priloge, podrazumeva se, a osim toga snosimo i troškove puta, smeštaja i slično“.

Blagodarimo Gospodu Bogu što nam je dao Kosovo i Metohiju

  • Šta prvo pomislite kad se posle uspešne akcije vratite kući?

Najpre, naravno, zablagodarimo Gospodu što smo mirno i srećno, u zdravlju duše i tela, otišli na Kosovo i Metohiju i vratili se, i uspešno sproveli sve ono što je bilo planirano a što bez Božije pomoći ne bi bilo moguće. Zahvalimo se darodavcima i napišemo izveštaj o sprovedenoj akciji kako bi svi oni koji su dali prilog znali da je ono što su poslali stiglo do onoga kome je namenjeno.

I, naravno, u razgovoru oživljavamo sve one lepe trenutke koji su ostali iza nas i razmatramo datum sledećeg odlaska.

Foto: lična arhiva
  • Šta sebi kažete kada dođete, a šta kada odete sa Kosova i Metohije?

Organizacija jedne akcije poput ove koju smo upravo završili zahteva ozbiljne pripreme neko vreme unapred ali i na samom terenu, tako su prvi trenuci po dolasku na Kosovo i Metohiju posvećeni upravo pitanjima organizacije i realizacije same akcije.

Zatim sledi radost zbog susreta sa našim prijateljima i radost zbog poseta svetinjama i drugim mestima koje obilazimo.

Kad posetite Banjsku i Devič, kad vas ispuni blagodat pred kivotima srpskih svetitelja u Pećkoj patrijaršiji i poklonite se Pećkoj Krasnici, čujete poj dečanskih monaha i celivate mošti Svetog Kralja Stefana Dečanskog, kad vidite neopisivu lepotu Milutinove Gračanice i Bogorodice Ljeviške, kad prošetate Šadrvanom i popijete gutljaj vode na Šadrvanskoj česmi u Prizrenu, kad zaspite u Svetim Arhangelima slušajući žubor Bistrice, kad sa uzvišenja na kome se nalazi Gorioč vidite svu lepotu Metohije ispod vas, kad se pričestite na Svetoj Liturgiji u Zočištu, osetite miris tamjana u Dragancu, kad zapalite sveću na Gazimestanu i uzmete odatle šaku zemlje da je čuvate u kući kao svetinju, kad na svakom mestu doživite gostoljublje kakvo, čini mi se, samo Srbi umeju da prirede, kad probate čašu orahovačkog vina ili parče domaće kosovske pite, kad vas u svakoj kući dočekaju kao rod najrođeniji i sa vama lome pogaču… onda imate i čega da se sećate i čemu da se radujete pred svaki novi odlazak na Kosovo i Metohiju.

A kada odemo odatle? Blagodarimo Gospodu Bogu što nam je dao Kosovo i Metohiju, “ponos i utehu, i nepresušni izvor najuzvišenijih nadahnuća; Čistilište savesti svih pokolenja do kraja vremena.“, kako kaže Sveti Vladika Nikolaj.

Kosovo je “naša narodna Golgota ali u isto vreme naše narodno vaskrsenje, duhovno i moralno,“ da se opet poslužim rečima ovog zlatoustog propovednika vaskrslog Hrista.

Biografija

Dimitrije Marković je rođen 7. novembra u navečerje praznika Svetog Dimitrija. Odrastao je u Slovačkoj, a srpski naučio tek posle preseljenja u Srbiju. Njegov pradeda se takođe zvao Dimitrije, preživeo je Albansku golgotu i proboj solunskog fronta.Osim slovačkog govori,češki i engleski. Osim humanitarnim radom bavi se i previđenjem. Sa češkog preveo knjigu “Evropske integracije bez iluzija“ bivšeg češkog predsednika i inostranog člana SANU, Vaclava Klausa i “Kako istupiti iz EU“, profesora Petra Maha, Klausovog savetnika. Marković se i sam bavi pisanjem. Objavio je knjigu “Evropska unija, najveća prevara 21. ceka“. Knjiga je nastala od materijala koji je koristio na tribinama pod istim naslovom

Autor je većeg broja članaka a teme kojima se bavi najviše su u vezi sa pravoslavljem, porodicom i Kosovom. Nije član ni jedne stranke i sarađujem sa brojnim pojedincima koji su se na delu pokazali kao rodoljubi. Imao je čast da sarađuje sa češkim poslanikom i predsednikom Udruženja građana “Prijatelji Srba na Kosovu“, Jaroslavom Foldinom. Sarađivao je i sa Vaclavom Dvoržakom, češkim režiserom, autorom filma “Oteto Kosovo“. Aprila ove godine se trajno preselio u Srbiju a njegova supruga je hematolog u užičkoj bolnici. Za sebe kaže da mu je poruka blaženopočivšeg Patrijarha Pavla osnovni moto koji sledi u živitu “Proći će sve, samo duša, obraz i ono što je dobro ostaju zauvek.

Ivan Miljković

Povezani članci

Back to top button