Александар Ранковић

Српски и југословенски политичар и народни херој Александар Лека Ранковић умро је у Дубровнику 19. августа 1983. године.

Ранковић је био је комунистички револуционар, учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Србије, јунак социјалистичког рада, народни херој Југославије и потпредседник СФР Југославије.

Као дечак почео је да изучава абаџијски занат, а 1924. је постао члан синдиката. Године 1927. постао је члан илегалног Савеза комунистичке омладине (СКОЈ) и секретар Месног комитета СКОЈ-а за Београд, а наредне 1928. члан Комунистичке партије (КПЈ) и секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Након увођења Шестојануарске диктатуре, 1929. био је ухапшен и осуђен на шест година затвора, које је издржао у затворима у Сремској Митровици и Лепоглави. Након робије и одслуженог војног рока, вратио се у Београд и радио на обнови партијских и синдикалних организација. Након доласка новог генералног секретара КПЈ Јосипа Броза Тита у земљу, 1937. био је изабран за секретара Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а јуна 1938. за члана Централног комитета КПЈ. Јануара 1940. прешао је у илегалност и добио надимак Марко, а октобра исте године на Петој земаљској конференцији изабран је за члана Политбироа ЦК КПЈ.

Априлски рат и окупација Југославије затекли су га у Загребу, након чега је дошао у Београд, где је радио на консолидацији партијских организација. Био је учесник историјских седница ЦК КПЈ од 22. и 27. јуна и 4. јула 1941. године. У току јула активно је радио на организовању акција и саботажа у Београду, али је био ухапшен од Гестапоа. Услед последица мучења, био је пребачен у болницу, одакле је 29. јула 1941. ослобођен у акцији београдских илегалаца. Септембра 1941, заједно са ЦК КПЈ и Главним штабом, прешао је на ослобођену територију западне Србије. Учествовао је на саветовању у Столицама, а затим боравио у ослобођеном Ужицу. Након Прве непријатељске офанзиве, учествовао је у повлачењу у Санџак, а потом у источну Босну.
Као члан Политбироа ЦК КПЈ, Врховног штаба НОВ и ПОЈ и један од најближих Титових сарадника учествовао је у доношењу свих најважнијих одлука у току Народноослободилачког рата. Маја 1944. било му је поверено формирање Одељења за заштиту народа (ОЗНА), које је представљало партизанску обавештајну службу и које је након рата прерасло у Управу државне безбедности (УДБА). Био је већник АВНОЈ-а, први потпредседник АСНОС-а, посланик Привремене народне скупштине и Уставотворне скупштине. Од 1946. до 1953. био је министар унутрашњих послова ФНРЈ, од 1948. до 1963. потпредседник Владе ФНРЈ и Савезног извршног већа (СИВ) и од 1963. до 1966. потпредседник СФРЈ. На Петом, Шестом, Седмом и Осмом конгресу СКЈ биран је за члана Политбироа ЦК КПЈ, односно Извршног комитета ЦК СКЈ. Од 1951. до 1963. био је председник Савеза бораца Југославије.

Под оптужбама за бирократско-догматско супротстављање развитку социјалистичког самоуправљања, вођење политике националне неравноправности и злоупотребу својих позиција у служби безбедности, на Четвртом пленуму ЦК СКЈ, одржаном јула 1966. на Брионима смењен је са свих функција и пензионисан, а потом и искључен из Савеза комуниста. Након смене, повукао се из јавног живота и живео повучено до смрти, августа 1983. године. Његовој сахрани, на Новом гробљу у Београду, присуствовало је око 100.000 људи, што је представљало својеврсни протест и неслагање са тада актуелном политиком. Носилац је Партизанске споменице 1941. и одликован Орденом народног хероја и Орденом јунака социјалистичког рада.

Повезани чланци

Back to top button